Структуре су у своме понављању увек исте, упозоравао је Клод Леви Строс
Све три димензија времена, прошлост, садашњост и будућност, стапају се у безвременим архетиповима. Антрополог Јамшид Техрани са Универзитета Дарам (Durham) истраживао је историјску дубину бајки, легенди и митова такозваном филогенетском анализом. Испоставило се да и најстарије епохе, углавном усменим предањем, препознају истоветне обрасце друштвених односа. У новије доба, захваљујући Гутенберговој машинерији, Кристијану Андерсену, браћи Грим и Оскару Вајлду, та искуства су романтизована и књижевно стилизована. Веома често горка и трагична искуства из стварности, понекад ужасавајућа и морбидна, кроз поетику бајки и литерарне интервенције добијала су прихватљив облик за читаоце, посебно оне млађег узраста. За исход овога испитивања значајно је да је управо поменута генерацијска категорија или барем један њен део који себе представља као елиту академске заједнице, прескочила или превидела студију Бруна Бетелхајма Значење Бајки која се бави и дидактичким упутствима ових књижевних медаљона за реални живот.
Давне 1284. године, у немачком градићу Хамелин који у својој идиличности и топломе интимизму подсећа на данашње универзитетске кампусе, појавио се фрулаш. Он ће чаробно заводљивим звуцима свога инструмента да завије Хамелин у црно. На централном тргу засвирао је у своју фрулу. Магија свирчеве музике привукла је сву градску децу да пођу за њим у непознатом правцу и нестану заједно са својим предводником без трага и заувек. Истраживања кажу да се ово стварно догодило, али је много важније, да догађај припада архетипским злоделима која се повремено појављују на хоризонтима човечанства, у различитим облицима, у различитим контекстима али увек са трагедијом за заведену децу. Рекло би се да несрећа никада није само догађај „сада и овде“, за њу је „увек подне“.
Структуре су у своме понављању увек исте, упозоравао је Клод Леви Строс.
У Србији се у последњих годину и по дана поново изводила бајка или легенда о фрулашу, наравно у модерном облику, са новим кастингом и савременим протагонистима, новом сценографијом, костимографијом и арсеналом трагедије.
Са београдских тргова, од Славије до Студентског трга са балкона ректората свирала је фрула ректора Ђокића. Позивао је овај политички самозванац генерацију студентске омладине да крену против сопствене будућности према дестинацијама у којима се пакују дијаболички планови против њихове земље, па следствено и против њих самих и њихове будућности. Њихову академску годину одували су ветрови политичког авантуризама човека крхке фигуре и крхког морала, али снажне воље да точак развоја Србије, демократију, животни стандард грађана и спокојну свакодневицу гурне у чељусти неизвесности. Било би добро да се млади које је повео за собом поново окрену браћи Грим и можда у ишчезлој колони која је пошла за фрулашем препознају судбину која је и њима намењена.
