Историја конфликата показује да сваком оружаном сукобу претходи дугорочна медијска припрема, која стратешки вешто циља да утиша злоћудни хук бомби које касније падају на цивилно становништво. Зато чин агресије добија лице анђела, па отуда нимало циничан назив операције разбијања једине мултирелигијске и мултиетничке државе: „Милосрдни анђео.“ Негативна перцепција о Србима као најтврђим чуварима СФРЈ креирана је стратегијом уоквиравања пропагандних наратива, реализованом снажном кампањом утицајних глобалних медија. Идеолошком, верском и политичком стигматизацијом, сатанизацијом и демонизацијом Срби су жигосани као варвари, једина страна одговорна за конфликте и ратове вођене у последњој деценији минулог века на просторима Балкана.
Антисрпска хистерија припремана је тихо и лукаво, постајући временом све снажнија и интензивнија, са циљем да јавност подржи војну интервенцију НАТО чланица, уз сагласност САД и Ватикана. Опијено „пријатељским“ тапшањем по раменима и признањима како је „Југославија фактор мира на Балкану“, ондашње руководство са Слободаном Милошевићем као да није схватало да су падом Берлинског зида правила међународне игре промењена. Прича о несврстаној Југославији за западни свет била је сувише компликована, па ју је требало поједноставити, што је најефектније и најуспешније вештом и квалитетном медијском кампањом. То је та црно-бела слика у јавном мњењу, судар добра и зла, жртава и злочинаца, којом треба елиминисати критички дух, па чак и потенцијалну сумњу у јавном простору. Вековима сложени етнички, верски и културолошки односи и несугласице се плански маргинализују, стварањем медијских рамова који одговорност пребацују само на једну страну.
Моћ Си-Ен-Ена, Би-Би-Сија, Гласа Америке и других медијских кућа није била само у наметању тема, већ и у тихом преумљавању маса којим симболички обликоване ставове треба да прихвате као своје
Моћ Си-Ен-Ена, Би-Би-Сија, Гласа Америке и других медијских кућа није била само у наметању тема, већ и у тихом преумљавању маса којим симболички обликоване ставове треба да прихвате као своје. Када Ноам Чомски и Едвард Херман говоре о производњи сагласности, они мисле на манипулативне технике којима се истина деформише, прећуткује, ломи, редизајнира и пресвлачи у рухо које одговара интересима медијских империја, односно њиховим политичким и војним налогодавцима. Они их виде као својеврсне филтере који привидно поштују објективност, док у сенци обезбеђују привилегије којима се чува контрола информација. Тако у пракси полуге моћи ломе дух и вољу таргетираног народа, групе и појединаца који се господарима светског поретка нађу на путу, при чему одабир вести, тон казивања и агресивна слика догађања усмеравају ток главне струје у извештавањима. Схема лажи је препозната: чињенице и подаци прилагођавају се осуђујућој парадигми, додају јој се гласине или полуинформације с терена, емоционалне изјаве, стварајући слике бола, патње и страдања, посебно са женама и децом као актерима. На крају се поентира фотографијама или видео-записима злих војника, који су обавезно Срби (иако је југословенска армија тада била мултиетничка, док су у сукобима учествовали и хрватски и муслимански војници). У ретким ситуацијама, ради привида о етичности признаје се пропуст, али с позиција моралне супериорности. Колумниста Томас Фридман из New York Times-a након бомбардовања кинеске амбасаде у Београду каже: „Жалим, али немамо разлога да будемо дефанзивни“, док Бил Клинтон једном изјављује да је био „изненађен и сломљеног срца“, а други пут и да је то „била трагична грешка“. Вест о томе да је НАТО бомбама ућуткана национална радио-телевизија (РТС) на Западу је дочекана аплаузима и охолим констатацијама како је уништена „српска тврђава лажи“, а не легитимни и легални медиј који је радио у складу са свим важећим међународним конвенцијама.
Ружење Срба за славу и рејтинг
Како се југословенска криза захуктавала, званични тон западних медија постајао је све оштрији, при чему се непристајање српског руководства да прихвати авнојевске границе за мапе нових држава тумачило као политичка несарадња и ароганција. Суштина добре пропаганде јесте да сакрије наручени чин убеђивања, па тако глобални медији осуђујућим наративима припремају терен за војну агресију. Техником етикетирања Срби су у западном мњењу означавани као „нациобољшевици“, „византијци“, „мрачни православци“, „штитоноше комунизма“, „последњи стаљинисти“, „угњетачка нација“, „балкански кољачи“, „фашисти“, „банде смрти“ и „мали Руси“. Семантичка конфузија је очигледна, али шта мари… Она треба да дискредитује, да означи кривце, да их учини бездушним, примитивним, ужасавајућим, нељудским. Лондонски Times пише да су „Срби пуштени с ланца“ (9. новембра 1992), алудирајући на то да је реч о крвожедним животињама. Интензитет расте тако што ставове дају и широј јавности познате личности: „Србе треба бацити на колена“, узвикнуће Клаус Кинкел, немачки министар иностраних послова (27. маја 1992). Ни глумци не изостају, па сер Питер Јустинов, у функцији амбасадора УНЕСКА, популарише осећај мржње: „Животиње користе своје ресурсе знатно сређеније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу“ (The European 10. јуна 1993). Таргетира се читав народ, па генерал Жан Кот и демократски сенатор из Делавера Јосеф Бајден мисле да су „Србинеписмени, дегенерици, силоватељи, убице беба, касапини и агресори“ (Си-Ен-Ен 1. августа 1993). Истовремено, циљ је да се жртве „српске агресије“ покажу достојне сажаљења, па коришћењем емотивно обојених речи медији дехуманизују „злочинце“, тражећи праведну казну. Креира се јавни простор у којем ће се бомбардовање једног народа представити праведном казном, „хуманитарном интервенцијом“ државе која је у медијима симбол зла.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаКада је српски председник Слободан Милошевић завршио на насловници светски познатог магазина Time (јула 1995), неки су помислили да је дошао крај медијској сатанизацији. Погрешно? Већ опробана убеђујућа матрица из Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине на пиједестал је уздигнута током сецесије Косова и Метохије. Медијска тољага се вратила на међународну позорницу, с добро познатим вокабуларом, па дојучерашњи пријатељ постаје мета новог бомбардовања. Лоран Фабијус, председник Народне скупштине Француске изјављује: „Срби су ђубре“, док је Бил Клинтон, у говору на Дан сећања 1999. владу Србије упоредио с владом нацистичке Немачке. Етикетирање и ружење нације спроводе се демонизацијом и генерализацијом свих који у себи имају српске гене. Тако новинар и публициста Миша Глени описујући нашег сељака каже: „Лица преда мном су типично сељачка. Округла, расколачених очију, с огромном количином грубо резане косе – никакви Ајнштајни, већ демони с обарачем.“ Читава књига могла би се написати са сличним навођењима, али важно је запазити исти оквир који се у њима понавља – Срби су зли, бескарактерни и „зрели за кажњавање.“ Добро позната Гебелсова техника понављања матрице и ограничавања тема сада је преузета од западних пропагандиста…
Србија је неспремно и наивно ушла у медијски рат, не разумејући да је он претходница сукобу на бојном пољу. Као некада у средњовековним сударима пешадијских војски – прво се чује рески звук труба или узбуђујући ритам добоша, па тек потом грмљавина топова. Тако и данас – прво пропагандне лажи, спинови и наручене слике, а потом томахавци и касетне бомбе. Беспоштедно бомбардовање било је сурова освета, како пример отпора малог српског народа не би пао на памет другим земљама. Наметање кривице Србима и њихова осуда од међународне јавности потенцијална је одбрана од историјске неправде коју би Запад морао да призна. Ретки гласови разума у буци пропаганде ипак се понегде чују. Ајвор Робертс, некадашњи британски амбасадор у Београду, деценију касније признаје: „Сада сви говоре о мултиетничким државама, а такву државу смо већ имали – она се звала СФРЈ. Ми на Западу смо саучесници у њеном разбијању.“
