Свестан да има још увек оних који не разумеју историјску улогу Слободана Милошевића, па се стога неће сложити с оценом изнетом у овом наслову, не могу да пристанем да ревидирам свој суд. Аргумент је више него једноставан: и данас, више од четврт века након што је обојеном револуцијом изгубио власт, и 20 година након што су га усмртили у хашком казамату, Слободан Милошевић служи као мерило за самеравање политичког успеха, неуспеха, доброг и лошег на политичкој сцени Србије. „Као у време Милошевићевог режима“, „Још од времена Милошевића“, „Ни Милошевић…“, су мере политичког стандарда у Србији. Савремена политичка историја Србије дели се на време Милошевића и време после Милошевића, при чему они који су дошли непосредно после њега остају забележени само по томе да су га успешно свргнули. А када стално успостављате однос према некој историјској личности, поредивши прошлост и садашњост, мора бити да је та личност обележила своју епоху, па чак и да у неком смислу обједињује преживљену прошлост и оно што живимо у садашњости. Човек који држи до себе пореди се с дивовима, а не с лилипутанцима. Зато је Милошевић мера и у односу на политичку садашњост Србије.
Добрица Ћосић је својевремено дао много већи комплимент Милошевићу него ја, упоредивши га с Николом Пашићем. Наш смисао за историчност нам ипак налаже да уочимо да свака епоха има своје великане и да су историјске аналогије, поготову ако обухватају скоро један век, недовољно прецизне и, најчешће, неправедне. Времена се мењају, друштвене околности су другачије, једне околности рађају једног лидера, друге околности другог. Важно је да је лидер способан да се носи с временом и да буде предводник промена. А Милошевић то јесте био.
О Милошевићу и његовој политици могло би се писати нашироко. До сада је написано много књига, сведочења и измишљотина. Као неко ко је имао част да буде његов близак сарадник (нажалост, никако не најближи, али извесно најмлађи), нисам сигуран да ћу икада бити у стању да напишем књигу о њему. То, међутим, не значи да нисам спреман да укажем на историјске чињенице које се пренебрегавају, првенствено из идеолошких разлога.
Милошевић је први у бившој Југославији увео друштвене реформе
Милошевић је први у бившој Југославији увео друштвене реформе. Временски, оне се поклапају с перестројком у СССР-у и иду у два правца:
Уставно изједначавање Србије и других југословенских република. Наиме, од свих бивших република једино је Србија у свом саставу имала и две аутономне покрајине, које су имале аутономију без преседана у уставноправној пракси, што им је чак омогућавало да прегласавају Србију у федералним органима, што су и чиниле. Настојећи да сачува своју територију, која је већ била довођена у питање, морала је „Србија из три дела да постане цела“, и тај процес је Милошевић започео усвајањем амандмана на Устав СР Србије и окончао усвајањем новог. Притом, за све уставне промене, сходно процедури предвиђеној Уставом СФРЈ, Председништво СФРЈ дало је своју сагласност, чиме се најбоље одбацује теорија антисрпски настројених Срба и несрба о одговорности Србије и Милошевића за разбијање Југославије. Милошевић је све време настојао да је очува, тачно сматрајући да је само у том оквиру могуће обезбедити да српски народ живи под једним државним кровом. Да тада није ово урађено, Србија би 1992. била сведена на „београдски пашалук“.
Други правац Милошевићевих реформи био је усмерен на демократску трансформацију. Иако критичари то пренебрегавају, још је на VIII седници ЦК Савеза комуниста Србије септембра 1987. разматрано не само смењивање председника Градског комитета Савеза комуниста Београда, већ и реформе друштвеноекономског система Србије, у вези с чим Милошевић изводи закључак о потреби увођења тржишне економије. Чињеница да је VIII седница директно телевизијски преношена ‒ новина када се ради о свим тада социјалистичким земљама ‒ значајно је допринела демократизацији и плурализацији српског друштва. Грађани су лично могли да се увере ко се залаже за реформе, а ко им се супротставља, ко брани интересе Србије, а ко с њима тргује. Према томе, демократску трансформацију у Србији предводили су Милошевић и СКС и зато су они имали народну подршку. Милошевић је извршио прелазак из социјалистичког система у грађанско друштво, са социјалном тржишном привредом, уводећи притом вишепартизам, поделу власти, гаранцију свих својинских облика итд. али истовремено и интегришући Србију. С друге стране, идеолошки је било „недопустиво“ да комунисти буду предводници демократских реформи, јер су то морале да буду либералне демократе, а геополитички је било „неопростиво“ интегрисати Србију у тренутку када је Запад тежио комадању Југославије на што више делова (при чему и данас неки геополитички центри моћи настоје да наставе са цепањем Србије). Уосталом, и Строб Талбот, заменик америчког државног секретара, навео је као разлог агресије НАТО на Југославију управо то: супротстављање неолибералним реформама, које су у агенди Запада значиле општу и обавезујућу приватизацију, а не равноправност својинских облика. Тако су и наши социолози сковали термин „замрзнута транзиција“, премда је било јасно да је у земљи под санкцијама, приватизација значила омогућавање пљачке. Зато се и десио 5. октобар кад је доведена власт која ће омогућити обе ствари: и пљачку територије и пљачку друштвене својине кроз приватизацију.
Да тада није ово урађено, Србија би 1992. била сведена на „београдски пашалук“
Злуради често тврде да је Србија због Милошевића каснила с увођењем вишестраначја. Ни то није тачно. Србија је прва имала непосредне изборе за председника Председништва СР Србије, на којима су учествовала четири кандидата. Победио је Милошевић. Годину дана касније, након доношења новог Устава, одржани су нови председнички избори, овога пута и вишестраначки, на којима је опет победио Милошевић и постао први изабрани председник Републике Србије, док је СПС освојио 196 мандата у Народној скупштини и формирао Владу Србије с првим демократски изабраним премијером: Драгутином Зеленовићем. По доношењу уставних амандмана ‒ значи још пре доношења потпуно новог Устава ‒ дошло до формирања првих опозиционих партија. Дакле, Милошевић не да није спречавао вишестраначје, већ га је омогућио и пре него што је формално уведено.
Током политичких (и ратних) битака Милошевић је бринуо о целини Српства. Држава, а не партија, била му је на првом месту. Када је српска опозиција подржавала руководство с Пала да одбије Дејтонски споразум, Милошевић га је прихватио и створио Републику Српску. Када је требало донети одлуку о прихватању плана Черномирдин–Ахтисари, Милошевић је то учинио обезбедивши да се изгласа Резолуција 1244 Савета безбедности ОУН, којом су гарантовани суверенитет и територијални интегритет Србије. Образлажући ово партијском руководству, Милошевић је изговорио: „Добили смо тапију над Косовом и Метохијом, и све док се не пронађе нека српска рука да потпише супротно, оно остаје српско.“
Никакве дилеме нема да је Милошевић, у том тренутку и у тим условима, на најбољи начин штитио интересе српског народа. Моћни желе да остваре свој наум до краја, а Милошевић је учинио све и постигао много успеха да их у том науму спречи. Управо зато што је у кључним стварима успео да те интересе заштити, и данас је Србија под ударима, и то управо у односу на највећа достигнућа његове политике.
