Право с финалне утакмице Афричког купа нација између домаћина шампионата Марока и селекције Сенегала (0:1), одигране 18. јануара 2026. у Рабату, стигли су пост фестум нови прилози за старе хронологије спортских апсурда.
Што се датума тиче, овај текст би већ био бајат и за спортске рубрике дневних новина… Али прича је добила наставак, општу неверицу и поново потврдила стару истину да је фудбал одавно постао више од игре.
Толико више да се, у многим случајевима, опасно приближио политици – ако је од образа у политици нешто и остало, онда је у фудбалу видљиво тек у траговима.
Кратка хронологија овог финала садржи неколико кључних тренутака. У осмом минуту судијске надокнаде регуларног тока арбитар Жан Жак Ндала показује на белу тачку… Мароканци доживљавају краткотрајну катарзу, Сенегалци експлозију негодовања. Једни говоре о судијском уверењу, други о неправди и корупцији. С трибина и терена углас се псују сва поколења ВАР-а. Ништа ново под фудбалским сунцем. Људи воле неправде и преваре, нарочито што оне стално мењају стране. Данас су на једној, сутра на другој страни. Нико није поштеђен тог вечитог животног лавиринта.
Фарсичне представе спорта и интереса
Фудбал је одавно постао огледало друштва. У њему се преламају исте фарсичне и манипулативне појаве које гледамо у политичком животу. Како планета све више клизи у нелогично и апсурдно, тако и фудбал постаје симбол света који све мање личи на уређени систем, а све више на фатаморгану.
Фудбалска игра је преузела све обрасце светске актуелне политике, u времену у којем се правила савијају под притиском моћи
Вратимо се на терен. Пенал за Мароко. Селектор Сенегала Папе Тијан, већ узаврео, после поништеног гола Исмаила Сара одлучује да повуче екипу са терена. На центру остаје само један човек, некадашњи ас Ливерпула, Садио Мане. Прекид траје 17 минута.
После неколико минута усамљености, пуним спринтом отрчао је саиграчима. Подсећа их, можда и горко иронично, да у овом свету правда и правичност одавно не постоје. О истим шансама за сваког човека, потражите то у артефактним затуреним кутијама.
Изашли су на терен. Мароканац Дијаз изводи пенал као да жели да лажну одлуку претвори у истиниту. Лагана „паненка“ право у руке голмана Мендија. Пришао је лопти као да је Пепељуга у ципелама с високим штиклама из „Гучијеве“ нове колекције, изврсне да се сломе ноге.
Судија убрзо свира крај регуларног тока.
У продужетку Гај постиже гол који доноси Сенегалу другу титулу у последњих пет година.
ФОТО: ProfimediaНа трибинама у Рабату почиње хаос који подсећа на сцене из фудбалске архиве, када се свеопште незадовољство на утакмици између Ел Салвадора и Хондураса пренело на ратна попришта. Лопта је тада озваничила почетак рата између две земље.
Али прави рат, онај бирократски, тек следи.
После више од два месеца стиже одлука која делује као исечак из рубрике „веровали или не“. Утакмица се службено региструје 3 : 0 за Мароко.
Образложење је једноставно: Сенегал је, наводно, предао утакмицу!
Сенегалци узвраћају жалбом и тврдњом да одлука „није заснована ни на једној правној норми“.
Звучи као наивна дечја пошалица у свету у којем се правила искључиво доносе у интересу моћнијих и осионих.
Кад преседани постану правила
Председник ФИФА Ђани Инфантино пере руке у стилу његовог сународника Пилата. Осуђује ружне сцене, али о исправности одлуке Афричке фудбалске конференције ћути као мула. Ни речи. Препушта нижим инстанцама да се гложе, баве насталим Гордијевим чвором и питањем „како је могуће да се до краја одиграна утакмица прогласи прекинутом“.
Та дилема одавно је изашла и спортских оквира. Фудбал је преузео прерогативе и обрасце политике. Преседани постају правила и законска регулатива, а моћни их примењују под паском нових закона и тобожње „нове нормалности“. Видимо каква је она: све пршти од експлозива и бомби.
Несклад се примећује тек када последња кап логике исцури. Тада се парадокси нижу као огрлице од шкољки.
Зато ова прича из Рабата није само афричка фудбалска сапуница. Она је у целости нова парадигма обешчашћеног света. Слика планете у којој се правила редовно поништавају, а правда постаје ствар слободног тумачења. Идентично као „слободно судијско уверење“, у страсном загрљају с корупцијом.
Када се погледа лице те представе, сва та хипокризија, уводи без закључка и правила без смисла, потребно је врло мало здравог разума да се схвати у ком правцу се крећу глобални токови.
Типично афрички колорит на трибинама покушавао је да све прекрије. Као да негде у позадини свира Боб Марли, док из Казабланке стиже најава о доласку Хемфрија Богарта, да на тренутак сви присутни забораве апартхејд, пљачке дијаманата и вековно понижавање афричког народа.
Ако се утакмица која је одиграна до краја може прогласити прекинутом, онда се руше сви основни принципи правне сигурности
Остаје само звук вувузела, монотон и упоран, као подсетник на неспокојство које није ишчезло.
И фудбал. Као додатак свим овоземаљским заблудама.
Да људе накратко подигне изнад стварности и доведе их ближе ономе што би желели да буду. Има у томе малко истине: фудбалска игра често је илузија коју милијарде тумаче као истиниту стварност.
Нема већег узорка, нити чвршћих и предвидљивијих узрока и последица, смешаних у једном мултипрактику од наговештаја друштвених тенденција које се одвијају на стадионима. И селе међу очајнике, промашене и деструктивне. Тамо, углавном разочарани, траже међу равнодушнима да пређу на њихову страну. Душе збирно јаче јецају, иако су ти крици тиши од унутрашњих јаука. Сад јауци стижу из Сенегала. Ни оно што се заслужи не припада победницима.
Зато је реакција капитена мароканске репрезентације Ашрафа Хакимија стигла као глас очајника из пустиње.
„Одбијам да прихватим формалну титулу, јер је Сенегал заслужио победу. Били смо слабији ривал. Верујем да ће исто учинити и моји саиграчи.“
Хакими је ову одлуку подигао на ниво части и морала.
Да ли ће га неко чути тамо где се под шињелом морала чине највећи злочини, а под паском демократије највеће пљачке и прекрајања истине и правде у историји човечанства.
