Начелник Управе за аналитику Безбедносно-информативне агенције каже да ова вештачки креирана афера, која није случајно добила тако одвратан и морбидан назив, никако није изолован медијски инцидент, већ обавештајно-субверзивна кампања која је имала разорне циљеве, али је у својој завршници доживела тотални фијаско
Саговорник Српског недељника Компас је начелник Управе за аналитику Безбедносно-информативне агенције, Реља Жељски, чији је посао да од информације направи процену, а од процене основу за одлуку.
Постоји кафанска прича да је главна жеља сваког Србина да буде шеф полиције. Тек после ње иде амбиције да се „води Звезда“. Направљена је и митска историографија па је измишљен човек који је књазу Милошу био десна рука за „осетљиве послове“, нека претеча полиције, и обавештајно-контраобавештајног рада по имену Лутовац. Иако знамо да је реална претеча био Миленко Стојковић, умови полицијског рада у Милошевој држави Петар Вуличевић и Аврам Петронијевић, Лутовац је наставио да постоји, иако нема чак ни властито име. Шта мислите како се та мантра појавила и заживела? Да ли је то присутно свуда у свету или, рецимо, у земљама које су изашле из такозваног комунизма?
У питању је једна од појава које спадају у ред универзалних јер проистичу из саме суштине људске природе. Човек, као најинтелигентније живо биће, настоји да део својих активности, посебно оне које сматра веома важним и деликатним, држи у тајности. Као истовремено и најрадозналије живо биће, понекад инстинктивно, а често веома интересно усмерено, исти тај човек тежи да открије туђе тајне. Кроз историју су се те особине шириле на друштвене групе, заједнице, па и на читаве државе, како на велике, тако и на мале, моћне и слабе, у свим идеологијама и на свим меридијанима. А кад је реч о држави и њеним тајнама, ту више нема простора за мантре, митоманију, нити за било какве наивне импровизације. Јер као што држава није играчка, тако ни њене националне безбедносне, контраобавештајне и обавештајне службе, специјализоване за чување сопствених, али и за откривање туђих државних тајни, нису произвољне скупине знатижељних и ентузијастичних појединаца, већ јасно и строго хијерархијски устројене институције, које морају бити сачињене од врхунских родољуба и професионалаца.
ФОТО: Видоје МанојловићТи људи се формирају, сазревају, граде и расту на раменима својих славних предака, те ми је изузетно драго што сте у Вашем питању споменули пример Аврама Петронијевића. Пре готово две деценије, у току израде магистарске тезе о нашој држави и народу у вртлогу револуције 1848-1849. године, са дивљењем сам читао оригинална архивска документа и рукописе како су Петронијевић и тадашњи министар унутрашњих послова Илија Гарашанин пре готово 180 година организовали обавештајне и контраобавештајне операције у Кнежевини Србији и широм Европе. У тим прегнућима сам јасно видео заметке формирања прве српске тајне службе, институционално заокружене 17. октобра 1899. године кроз Одељење за поверљиве полицијске послове, чију светлу традицију, дугу ево безмало 127 година, данас поносно наставља Безбедносно-информативна агенције са свим њеним припадницима.
У штампаном издању Српског недељника Компас, који ће се наћи на киосцима у четвртак 7. маја, можете да прочитате цео интервју у којем је Реља Жељски, начелник Управе за аналитику БИА, на 10 страна опширно одговарао на питања о хибридном ратовању, обојеној револуцији, афери "Сарајево сафари", али и о забрињавајућој појави "airsoft" кампова у региону и безбедносним изазовима са којима се Србија суочава.
