Кућни љубимци и здравље: Да ли нам заиста помажу или само тако мислимо?

Кућни љубимци све су присутнији у домовима широм света, па се готово подразумева уверење да мачке, пси, али и други крзнени, пернати или егзотични сапутници побољшавају наше здравље. Пошто су друштвене везе са другим људима веома важне за благостање, није необично што многи претпостављају да и блискост са животињама може да има сличан ефекат.

Ипак, нова прегледна студија објављена у часопису PLOS One показује да докази за општи „ефекат кућних љубимаца” на здравље нису тако убедљиви. Другим речима, само поседовање љубимца не значи аутоматски боље физичко здравље, мање усамљености или веће задовољство животом, преноси Nautilus.

Истраживање су спровели научници из области бихевиоралних наука са универзитета у Швајцарској и Холандији. Они су анализирали физичко здравље, социјалну подршку, задовољство животом, усамљеност и психолошко благостање код власника кућних љубимаца и људи који немају редован контакт са животињама.

Кућни љубимци нису чаробни лек за усамљеност

Подаци су узети из случајног узорка од 2.328 одраслих учесника швајцарског годишњег истраживања MOSAiCH о здрављу. Испитаници су, поред тога, одговарали на питања о томе да ли имају кућне љубимце, колико времена проводе са њима, колико су за њих везани и да ли их доживљавају као извор емоционалне подршке.

Истраживачи су затим упоредили 1.105 људи који су пријавили близак контакт са кућним љубимцима са 1.223 испитаника који нису имали редован контакт са животињама. У прву групу нису улазили само власници паса и мачака, већ и људи који су имали мање животиње, укључујући рибице, инсекте и друге тераријумске љубимце.

Када су у обзир узети демографски фактори као што су године, пол, приходи и брачни статус, резултати нису показали општу разлику у задовољству животом или усамљености. То значи да људи са кућним љубимцима, у просеку, нису били нужно задовољнији животом нити мање усамљени од оних који немају редован контакт са животињама.

ФОТО: Gladskikh Tatiana/Shutterstock

Појавиле су се, међутим, важне нијансе. Власници љубимаца пријавили су нешто лошије физичко здравље од људи без љубимаца, што аутори делимично повезују са већом учесталошћу пушења међу власницима животиња. Но добро, ова медаља има и другу страну јер су људи који су више времена проводили са својим љубимцима пријавили боље психолошко благостање од оних који су са животињама проводили мање времена.

Однос са животињом важнији је од самог власништва

Посебно је занимљив налаз да су људи који су осећали већу емоционалну подршку од свог љубимца, а међу њима је било више жена и неожењених или неудатих особа, пријављивали и нешто јачи осећај усамљености. То не мора да значи да љубимци изазивају усамљеност, већ да се људи који су већ усамљенији могу више ослањати на животиње као емоционални ослонац.

Аутори наглашавају да резултати показују повезаност, али не и узрочно–последични однос. Зато се не може тврдити да кућни љубимци сами по себи побољшавају или погоршавају здравље. Од тога је много важније какав однос човек има са животињом, колико времена проводи са њом и какву улогу љубимац има у његовом свакодневном животу.

Истраживачи су закључили да власништво над љубимцем није једноставно питање са одговором „да” или „не”. То је сложен однос у којем су важни власник, животиња и њихова међусобна веза. Зато не треба да верујете да је срећа удаљена само једно штене или маче од вас. Кућни љубимци могу да буду важан део живота, али нису магично решење за здравље, усамљеност и животно задовољство.