Шта би Драгош Калаић рекао о афери Епстин. О убиству ајатолаха Хамнеија, рушењу Ал Акса џамије и изградњи трећег храма у Јерусалиму. О смаку света, пропасти капитализма, долара и рокенрола

Двадесетак километара од Новог Сада и педесетак од Београда, поред самог ауто-пута, близу манастира Ковиљ, налази се крајолик под називом „Крај света“.

„Крај света“ налази се на завршетку пута који вијуга из Ковиља до једног малог дунавског рукавца. Налази се с бачке стране, надалеко од великог моста за Бешку, на брегу који се стрмо спушта према обали рукавца. Уз обалу је привезано неколико старих, доста запуштених и оронулих, дрвених барки за пецање.

Те барке подсећају на време Пере Варенике, старог аласа који је деведесетих година, баш на том месту, у својој чарди без струје, правио без конкуренције најбољу аласку рибљу чорбу на свету. Његова чарда, једна веселим пастелним бојама офарбана војвођанска уџерица, звала се, наравно, „Крај света“.

Данас „Крај света“ више и не личи на ону чарду из Периног времена, из деведесетих. Пера нас је одавно напустио, а чарду су предузели наки млађи, предузимљивији људи, који су малу уџерицу претворили у модерну кафану, а „Крај света“ у атрактивну туристичку атракцију. Па ипак, место није много изгубило од оне своје атмосфере, где човек има осећај да је закорачио изван времена и где природа трепери тако тихо, да човека бар за тренутак учини спокојним, смиреним и некако стопљеним с тим амбијентом. Место и даље носи онај свој изворни шарм и остало је идеална оаза за пецање и шетање, као и за креативно размишљање и тиховање.

Кад би човек имао доброг саговорника, „Крај света“ био би идеално место за вођење оних наоко безбрижних, а у суштини метафизичких разговора

Кад би човек имао доброг саговорника, „Крај света“ био би идеално место за вођење оних наоко безбрижних, а у суштини метафизичких разговора о филозофији и теологији, смислу и бесмислу живота, књижевности, сликарству, музици, филму и поезији.

Ако бих лично могао пожелети саговорника у овој оази мира, онда би то свакако био Драгош Калајић, сликар и писац, филозоф и есхатолог, интелектуалац који је у својим делима и медијским наступима предвиђао долазак овог времена неизвесности, несигурности и конфузије у којој се нашла модерна цивилизација.

Врли нови свет

Волео бих с Драгошем поразговарати о његовом чувеном есеистичко-филозофском делу Смак света, о декаденцији и деградацији савременог друштва. О губитку традиције, идентитета и духовности, о крају смисла и реда. Било би занимљиво чути његово мишљење о ковид пандемији, крају њуејџа и постмодерне. О кризи НАТО и Европске уније, рату у Украјини и на Блиском истоку. Шта би Драгош рекао о афери Епстин. О убиству ајатолаха Хамнеија, рушењу Ал Акса џамије и изградњи трећег храма у Јерусалиму. О смаку света, пропасти капитализма, долара и рокенрола.

Од постанка па до данашњег дана човек је опседнут идејом нестанка, пропасти и краја, било да је реч о нестанку човечанства, пропасти појединих култура, апокалипси и катаклизми, великом потопу, Нојевој барци или нестанку старих и напреднијих цивилизација.

Било би зато изузетно занимљиво, заједно с Драгошем, подсетити се есхатолошких списа и есеја Јулијуса Еволе, Ренеа Генона и Освалда Шпенглера.

Затим разговарати и о филозофији кризе, крају модерне западне цивилизације и другим есхатолошким темама и пројекцијама. О дистопијским романанима 1984 и Животињска фарма Џорџа Орвела, Фаренхајт 451 Реја Бредберија и Врли нови свет Олдуса Хакслија и њиховим утицајем на свет филма, музике и ликовне уметности.

Инспирисани наведеним и сродним књижевним делима, музички аутори и бендови попут Роџера Вотерса и Pink Floyd-а, британског Radiohead-а и словеначког Laibach-а снимају своје „дистопијске“ класике, албуме попут: „The Wall“, „Animals“, „The Dark Side of the Moon“, „OК Computer“, „Нова акропола“ и „Opus dei“. И док се у дистопијској књижевности описује друштвени систем у будућности, музика даје осећај тог „врлог новог света“ који долази и дочарава атмосферу преживљавања у њему.

Отуђене елите последњих година увеле су човечанство у атмосферу дистопијских предсказања, катаклизме, апокалипсе, пандемије, интернет насиља, технолошке и медијске манипулације, трећег светског рата и страха од краја света

Филм се још комплетније и масовније бавио идејом и темом „краја света“. Наслов филма Биће скоро пропаст света Александра Петровића, инспирисаног романом Зли дуси Ф. М. Достојевског, на истом је есхатолошком фону.

Било би заиста задовољство, заједно с Драгошем, са ове временске дистанце анализирати филмске класике попут Апокалипса сада Френсиса Форда Кополе, метафору потпуног распада ума и морала појединца, психолошку дистопију у којој слобода одметнута од система ствара човека монструма, обузетог нихилизмом који производи потпуни хаос и анархију око себе.

Анализирати филм Апокалипто, Мела Гибсона, који се бави падом цивилизације Маја, која пропада услед губитка унутрашње отпорности, губитка смисла и морално-духовне вертикале.

Рећи нешто и о Матриксу, браће Вачовски, причис о тоталној контроли ума, перцепције и тела, где људи свесно бирају илузију уместо слободе.

Нема смрти, има само сеоба

Не бисмо заборавили ни филмове Стенлија Кјубрика – Одисеју 2000, која нас драматично упозорава на опасност од превласти вештачке интелигенције, нити Широм затворених очију, филм који нас враћа у узнемирујућу „епстиновску“ садашњост. Филм се бави сексуалношћу, моћи и повлашћеним дехуманизованим тајним елитама.

Сетили бисмо се и наше светски прослављене перформерке Марине Абрамовић, чији је перформанс „Кување душе“ успео толико скадализовати светску јавност да су је медији почели сврставати у сам врх светске окултне елите.

Отуђене елите последњих година увеле су човечанство у атмосферу дистопијских предсказања, катаклизме, апокалипсе, пандемије, интернет насиља, технолошке и медијске манипулације, трећег светског рата и страха од краја света.

Страх од будућности на планети Земљи толико се повећао да се једносмерна карта за одлазак на Марс, код Илона Маска, тражи попут авионске карте спаса за бекство из Дубаија.

Но, иако се на овом свету све мења и све тече, човек некако остаје исти, непромењен. Људи су у својој основи или ноторни песимисти или непоправљиви оптимисти. И док је за неке чаша која стоји испред њих увек полупразна, за друге је увек полупуна.

А кад би Драгош Калајић био ту, с нама у кафани „Крај света“, на питање хоће ли бити краја света, одговорио би парафразирајући Милоша Црњанског: Нема смрти, има само сеоба.

Значи, краја нема, постоји само нови почетак.