Наша блокадерска опозиција – којој ваља признати један успех а то је уништавање опозиционих странака, одлучила је да буде анонимна, што је ваљда куриозитет који би требало да уђе у све рубрике „Веровали или не“
Ова латинска изрека – која је готово сигурно ушла у бројне језике као „народна пословица“ – се дословно преводи на српски са „што приличи Јупитеру, не приличи волу“. Слободније тумачење, ближе духу српског језика, гласи „што је допуштено великима, није допуштено малима“.
Е, овај превод погађа суштину политике двоструких стандарда, двоструких аршина, како се на српском језику, који воли турцизме, чешће каже.
Овај израз је нарочито добио на популарности током ратова за југословенско наслеђе, када смо ми Срби остали без државе у којој смо сви живели , одлукама светских центара моћи, али, да се не лажемо, донекле и својом заслугом.
Занимљиво је да вајкање на двоструке аршине није постојало у време Титове Југославије. Разумно објашњење је да смо се сви, не само Срби, у тој земљи осећали као део једне моћне заједнице, слободне или не, богате или не, друго је питање. Али, перцепција да смо јаки и значајни је постојала.
Како је историјско памћење у балканској крчми кратко, ми смо из тог, рецимо осамдесетогодишњег, искуства извели закључак да се правило о Јупитеру и волу формирало падом берлинског зида.
Истина је другачија.
Цела светска историја је обојена применом законитости „јачи тлачи“ или „Сила Бога не моли, Бог силу (да ли?) не воли“. Чак би и ми који смо замрзнути у очајању над несрећом коју су донели ратови са краја прошлог века, лако сагледали ту чињеницу само када би поново прелистали уџбенике историје из којих смо учили.
Садашња блокадерска опозиција нема ни најмање толико светлости позорнице. Американци једва да учествују, ако уопште, а из европских структура се појављују углавном Пицуле и опскурни посланици из земаља региона
До овде, прича делује као опште место. Али, општа места су важна управо зато што су општа места.
Када опште место добије специфичности онда се из тога, ако су аутори талентовани, праве филмови и романи.
То се управо догађа пред нама, а ја ћу само покушати да сценаристима понудим идеју, јер не умем да радим тај посао.
Где се појавила та специфичност?
Упоредите период ратова са краја прошлог века са садашњицом. У то време су разни светски моћници, попут Холбрука, Венса и Овена долазили да тргују, прете, или нешто нуде Београду. Потписивање Париског мира, после преговора у Дејтону је имао за главну звезду америчког председника. Остатак списка није мање импозантан – руски премијер, немачки премијер, француски председник, британски премијер, генерални секретар Уједињених нација – само је Тито на сахрани имао импозантнији списак гостију. А, када су закључили да Милошевић више није „гарант безбедности Балкана“ Када су рушили Милошевића, „нису штедели“. Улагали су паре у српску опозицију, притискали санкцијама светских размера, па када ни то није било довољно прибегли бомбардовању. Дакле, политика двоструких стандарда у пуној манифестности.
Садашња блокадерска опозиција нема ни најмање толико светлости позорнице. Американци једва да учествују, ако уопште, а из европских структура се појављују углавном Пицуле и опскурни посланици из земаља региона. То је трећа, а у најбољем случају друга, борбена линија. Понека западно европска служба се укључи у посао, али главни терет носе наши суседи који нас искрено мрзе, али ипак не делује да ће Загребом прохујати масовни талас самоубистава ако пројекат овде не успе.
Сличну, као у огледалу, слику имамо овде у Србији. Ректори и декани који су блокадерски оријентисани добијају по који пријем у неку западноевропску амбасаду или састанак на каквој конференцији о људским правима о којој ни један озбиљан западни медиј не донесе никакву вест. Бициклисти који су тобоже прешли хиљаде километара до Старзбура – потукавши све рекорде Тур де Франса или Ђира д Италиа и Вуелте, заједно – добију пријем код анонимних евро посланика. Тужитељка Доловац повремено добије какву увреду од Информера, али и то некако делује „реда ради“.
Кафана већ има и своју теорију – ми Срби наиме, када год нам нешто падне на памет, кажемо „имам теорију“ – „ту опозицију плаћа Вучић, све што раде је да навуку воду на његову воденицу“.
Признајем да је интересантније кокетирати са теоријама завере, радо их слушам али на њих гледам као на усмену књижевност. Добру оцену дам оној која је лепо срочена, чак иако не знам да није тачна.
Признајем да је интересантније кокетирати са теоријама завере, радо их слушам али на њих гледам као на усмену књижевност. Добру оцену дам оној која је лепо срочена, чак иако не знам да није тачна
Но овде се ради, бар ја тако мислим, о политичким процесима који захватају милионе људи и објашњење мора да буде темељно, али како то бива, не особито фантастично.
Пре свега, изгледа ми да смо у тим објашњењима и даље захваћени утисцима из последње деценије прошлог века. Тачније, себи и даље придајемо превелики значај. Да будем још прецизнији, регион није без значаја али нема значај као у ратовима за југословенско наслеђе. И, то, не због значаја ратова, већ због тога што су они били важни јер су вођени као последица пада берлинског зида, односно краја хладног рата који је завршен победом Запада и пропашћу реал социјализма.
Сада се светска, а пре свега европска слика променила.
Ако хоћете поређења, ево их. Наш фајл – то се некада звало фасцикла, али време да се навикавамо на нову компјутерску терминологију – се крајем прошлог века налазио на столу америчког председника, а сваки брифинг је садржавао и анализу догађаја овде. Већ после бомбардовања фајл је прешао у Стејт департмент, можда чак на чувени седми спрат где седи врх Стејта. Сада више није на седмом спрату, ако је уопште у Стејту.
Остали центри светске моћи су такође наш регион одавно ставили у други план. Разлоге лако можете наћи у дневној штампи – рат на Блиском Истоку, рат у Украјини, енергетски проблеми светске економије. По потреби слободно додајте шта вам падне на памет. И списак оних који могу да спроводе, а понекада и морају да спроводе политику двоструких аршина, се променио. Кине није ни било сем на мапи, а сада на Западном Пацифику има више ратних бродова него у остатку света.
Свако ко се бави или претендује да се бави политиком овде мора све те околности да има у виду.
Наша блокадерска опозиција – којој ваља признати један успех а то је уништавање опозиционих странака, одлучила је да буде анонимна, што је ваљда куриозитет који би требало да уђе у све рубрике „Веровали или не“. Не треба сваки састанак са неким амбасадором да третира као финале Светског првенства.
Мада, што приличи Јупитеру…
