Изборни подаци откривају јаз између политичке перцепције и стварних резултата. Упркос гласним наративима о паду власти, бројеви говоре другачије
У српској политици се после светске епидемије Короне нешто из основе променило. Природа власти окупљене око СНС-а није се значајније променила од 2018. године. Опозиција је мања, расцепканија, њен проевропски део је само привремено био обједињен, док је национални преостао у траговима. Ипак, нездовољство међу противницима власти је управо после 2020. досегло неслућене размере. Одавно тако дефинисан, политички сукоб се коначно претворио у класни. Програм студената блокадера дефинисан априла 2025. показује да у питању није ни идеолошка, нити програмска разлика. Осим мантре сваке српске опозиције – сетимо се 2008. и главне политичке лозинке новооснваних напредњака – позива на коначни обрачун са корупцијом, једино ново је то повезивање политичких противника са смрћу. Наиме, поред приписивања необразованости и примитивизма (те сиромаштва) својим непријатељима, сада је читав један слој становништва прихватио и некрополитички став који су до сада, након стварних или конструисаних геноцида, према својим етнички одређеним историјским душманима и „крвницима“, имали поједини народи. Додајмо томе и нову медијску географију државе у којој су медији прво модернизовани појавом мрежа, а затим су добили и својеврсну међународну димензију. Наиме, деведесетих и двехиљадитих година нисмо имали високорангираног дужносника ЦИА-е и држављанина државе НАТО као непосредног учесника неког од наших медијских фронтова. Некрополитика – а видели смо на примеру недавно погинуле студенткиње Филозофског факултета, да без обзира на политизацију и лошу управу, она не важи када је усмерена на моћнике који нису „ћаци“ – увођењем „студената“, као симбола најбољег дела нације у будућности, добила је и један есхатолошки, чак месијански каратер. После пропасти блокадерског покрета, постао је то један студентски фундаменталистички култ.
Време блокада универзитета је прошло, један талас постмодерне револуције је прошао, до најављених скупштинских избора одржано је бирање више општинских управа. Недавни избори одржани у девет општина и једном граду, упркос чињеници да је могло да гласа преко 247,000 грађана, нису репрезентативни за будући резултат државних парламентарних избора, ипак њихови исходи носе бројна сазнања.
Избори одржани крајем марта у десет изборних јединица широм Србије показују и тренутни ефекат студента блокадера на српску политику.
После 2020. године политички сукоб у Србији прелази из идеолошког у класни оквир. У том процесу, део опозиционог корпуса прихвата радикализовану реторику која противника више не види само као политичког ривала, већ као егзистенцијалну претњу
Бројеви које ћу представити били су нам на располагању у време писања овог текста, прецизне ће на послетку дати надлежне установе, али односи ће остати. Блокадерско-универзитетски ефекат на излазност био је видљив али не и епохалан. Пре четири године – 2022. – на биралишта у овим местима изашло је 154,573 грађана. Била је то просечна излазност, а избори су прошли у сенци Града Београда, чији су становници такође гласали. 2026. године, после невиђене кампање, на биралишта у десет самоуправа изашла су 171,593 грађанина. Реч је о свега 11,06% већој излазности. СНС је међу овима задржао већину и то од 57,51%. Присталице опозиције говориле су ипак о „Пировој победи“, те великом паду подршке СНС-у. То, међутим јесте тачно само ако говоримо процентима. СНС је сада на листи објединио све своје савезнике. Неки су то тумачили као страх од опозиције, међутим, судећи према резултатима, била је то пре свега жеља позиције да не расипа гласове – будући да су рецимо СРС и ЈС 2022. у тим општинама добиле у збиру неколико хиљада гласова, који нису били довољни за појединачни прелазак цензуса. Ако је СНС сâм 2022., у свим тим јединициама узетим заједно, добио 77,040 гласова или 50,03%; свакако је бољи резултат постигао на овим изборима када је привукао 98,638 или – упркос већој излазности – 57,51% гласова. Наравно да је процена о расту неисправна, будући да су СПС и остале странке, које се налазе у садашњој државној власти, као самосталне оствариле често солидне резултате. Но, ако је већ главни циљ блокада био рушење СНС-а и његова политичка и морална дисквалификација, поставља се питање да ли би се било коме исплатило да иде на листу са њима? Подсећам на дистанцирање СРС-а од заједничке владе са СПС-ЈУЛ-ом пред судбоносне изборе 2000. године, те чињеницу да Млађан Динкић на последњим изборима (2014.) на којима је његова странка УРС учествовала, није имао рачуна да се стави на чело листе или да буде носилац кампање. Уједињене под СНС-ом странке владајуће већине добиле су практично једнак број гласова као и пре четири године – дакле 98,638 уместо 99,208 из 2022. године. За коалицију која је провела још четири године на власти, која више не сеје страх и не господари улицама (зар сами блокадери не кажу „страх је променио страну“?), која је притом странка за коју наводно гласају старији бирачи, СНС и савезници изгубили су јако мало, 570 гласова или 0,33%. У Србији сваке године умре преко 100,000 особа, замени их 62,000, а тих 48,000 мањка још је више распоређено у малим и неразвијеним срединама. Ако би тај мањак био правилно распоређен уцелој земљи, па и у десет самоуправа на којима су одржани избори, било би макар 6,249 или 2,52% бирача мање него пре четири године. СНС и савезници су пак од 2022. до данас на том простору изгубили 570 или 0,33% бирача. Толико о томе да за СНС гласају претежно стари људи који ће сваки час умрети. Напротив, не рачунајући исељавање становништва СНС и савезници су добили најмање 3,237 нових бирача.
ФОТО: Компас/ИлустарцијаСНС и савезници постигли су, поред останка на власти, у овим околностима верватно максималну победу. Но, разлога за славље има и у редовима опозиције. Све опозиционе странке и групе грађана окупиле су 2022. око 54,000 бирача – или нешто мање од 35% изашлих. На недавним изборима привукли су 72,870 гласова или 42,48%. Реч је о повећању од око 18,870 гласова – за око 34% од ранијег броја опозиционих бирача – или за 11% укупно изашлих бирача.
Но, да ли све то студентски гласови?
У четири од десет општина студенти нису имали своју листу. У једној су били подељени. У пет општина се опозиција практично сврстала уз студенте-блокадере. Повећање броја новоизашлих, будући да број гласача владајућих странака практично није нарушен није било довољно за победу. Но, у њему студентски подржаваоци учествују са импресивних 70% , што међутим чини 13,398 гласова или свега 7,81% укупно уписаних бирача.
Дакле, осим можда у нашим великим градовима, где је целокупна опозиција и раније теоретски имала већину, ово студентско учешће ништа не би променило на другим изборима свих нивоа. Када томе додамо чињеницу да овој генерацији студената-блокадера расте студентски стаж, да представљање кандидата и програма води ка нарушавању политичке митологије која их је уздигла као политичку снагу, као и да без политичког краха владе и велике помоћи из иностранства неће бити уједињења опозиције а камо ли њеног сврставања уз све старије блокадере са универзитета, могуће нам је да трендове са ових избора разумемо као далекосежније а блокадерски покрет, бар у овом циклусу, као пропао.
Студентски покрет, који је у једном тренутку представљан као аутентични глас будућности, временом поприма обрисе идеолошки затвореног круга. Од симбола наде, прераста у покрет ограничен сопственом митологијом и унутрашњом искључивошћу
Уколико не дође до значајнијих промена, на скупштинским изборима који би хипотетички били одржани данас, где би присталице Студентског фундаменталистичког култа наступиле заједно са већим делом опозиције, по обрасцу десет самоуправа али узимајући у обзир и раније резултате и могући развој расположења у четири највећа града Србије где живи 25,7% становништва, резултати би могли бити практично непромењени односу на раније изборе. При излазности између 58-62%; уједињене странке власти добиле би 47-50%; проевропска опозиција и СФК у коалицији 38-41%, странке деснице 6-8%, мањине 4-5%… Вероватније је да ће најпопуларнији сегменти опозиције на изборе изаћи одвојено. Процена је да би проевропска опозиција поново добила око 25% гласова изашлих грађана, листа СФК самостално, зависно од тога да ли би се и у којој мери објединила опозиција, могла да привуче између 8 и 12% гласова. Тако би се „нови фактор“ од „свенародног покрета српске младости“ претворио у левичарску верзију странке Ми глас из народа.
