Неке особе предвођене једном оперском уметницом извеле су серенаду под балконом ректора којом су му попут средњовековних трубадура изразиле љубав и поштовање. Задовољан извођењем ректор се појавио на балкону капетан Мишиног здања
Дошао је и тај дан. Током прошле године у неколико наврата је наговештавано, а ево сада се и догодило – ректор Ђокић је извикан за вођу опозиције. Упркос свему то се збило неочекивано. Наиме, ни време, ни место, а посебно околности нису биле уобичајене за такву врсту промоције па самим тим и сам чин је морао бити бизаран. А ево како је све текло.
Трагичан догађај у коме је студенткиња Милица Ж. пала са петог спрата Филозофског факултета који се наслања на Капетан Мишино здање довела је до истраге која се протегла и на дотичну зграду у којој се налази ректорат. Као што је познато полиција је спора али ефикасна па је утврђено да је студенткиња на факултет ушла из здања ректората. Из тог разлога уз судску дозволу инспектори су ушли у ректоров стони град. Само по себи ништа необично што није виђено у сличним приликама било где у свету. Међутим, у серији у којој ректор игра улогу господина Бернса та правила не важе. Долазак полиције проглашен је за напад на универзитет што је био сигнал за општу мобилизацију ради заштите „аутономије универзитета“ – што је током последњих годину дана постала најјефтинија српска реч.
Тим поводом се убрзо испред ректората окупило неколико хиљада унезверених грађана међу којима и неутврђен број пленумаша. Срчаност одбране ишла је до мере да је нападнута и полиција која је позвана да омогући несметан завршетак увиђаја. Већ виђене сцене насиља не би ни биле вредне помена да након њих није уследило нешто што се никада није и никада више неће видети. Неке особе предвођене једном оперском уметницом извеле су серенаду под балконом ректора којом су му попут средњовековних трубадура изразиле љубав и поштовање. Задовољан извођењем ректор се појавио на балкону капетан Мишиног здања – ког не би ни било да је српски добротвор могао наслутити у шта ће га блудни потомци претворити.
Отпоздрављајући маси ректор – не Капетан Миша који се за то време окреће у гробу, чита некакав текст који симулира говор. Његове речи остале би без реакције да није било помоћи неколико бандериљероса који су на тачно одређеним местима гласним одобравањем помамамљивали масу дајући јој до знања шта треба подржати. Све у вези тог наступа и незваничне инаугурације за првог човека опозиције је било комично. Сцена у којој ректор једном руком држи мегафон, а другом папир са кога чита, док трећа рука која као да му вири из доњих леђа помаже да одржи равнотежу посебно је весела. Након тога следи „photo session”. На једној фотографији високо подигнута рука стегнута у песницу треба да симболизује победника, а друга с отвореном шаком преко груди симболизује заклетву окупљенима који френетично кличу. Тако је, као на збору доњецких козака извикан нови атаман.
Многи су могућност да ректор буде вођа опозције, мада се и сам препоручивао, одбијали тврдећи да он нема харизму. Међутим, црте личности које некога препоручују за лидера историјски су променљиве. Некада су то биле физичка снага, храброст, лепота, шарм, речитост, визионарство и изузетност. Данас те особине нису толико битне. Напротив, за стицање лидерске позиције много су важнији бескрупулозност, каријеризам, безличност, послушност и способност да се препозна прилика која ће уз мало среће одлучити победника. Кажимо то другачије – не чини харизма победнике, већ победе доносе харизму. Објективно говорећи Владан Ђокић је већ остварио две победе.
Средином јануара прошле године у јеку блокада деловало је да ректор заузима конструктивну позицију када се у скупштинском одбору заложио за дијалог универзитета и власти. То је требало да кулминира сусретом председника државе и њега почетком фебруара. Састанак је био договрен, а онда изненада, током ноћи, ректор се предомислио. Они који знају ко је те вечери имао одлучујући утицај на његову одлуку знају и која сила влада њиме. Та одлука је, очигледно, била израз његове слабости да се одупре утицајима са стране. Што је важније показана је и бескрупулозност која се огледала у свесној одлуци да се на коцку стави будућност универзитета тако што ће се он користи као средство у политичкој борби и личној политичкој промоцији. Властима блиски медији оштро су напали ректора због одбијања разговора и нелојалности, али то му је само ојачало позицију у блокадерском покрету коме је био сумњив због начина на који је изабран. Из угла оних који ће га касније прогласити лидером то је била његова прва победа.
Сцена у којој ректор једном руком држи мегафон, а другом папир са кога чита, док трећа рука која као да му вири из доњих леђа помаже да одржи равнотежу посебно је весела.
Након што је 15. март прошао онако како је прошао све дубљи је био расцеп међу блокадерима и све очигледније су биле концепцијске разлике. Када је почетком маја превагнула струја која је тражила изборе то је отворило и неколико политичких питања. Најважније је било ко ће персонално представљати и носити „студентску листу“. Од тог питања се бежало јер би одговор на њега отворио „Пандорину кутију“ супротности којима је покрет – кога је на окупу држало само непријатељство према Вучићу, обиловао. У тим околностима све чешће се помињало име Владана Ђокића јер су његова безлична појава и непрепознатљив политички став свим струјама могли бити прихватљиви. Он је изгледао као безбојни лак. Сама функција ректора универзитета давала би одређени сјај покрету, а при том не би угрозила ни затамнела боју ни једне фракције. Тако се, мало по мало, упркос присуству упечатљивијих персона његово име, истина на дну листе, одомаћило у размишљањима о новом лидеру. Ту би вероватно и остало да није дошло до друге велике и неочекиване победе која се десила у тренутку када је блокадерски покрет био на умору.
Изнурене неисплаћивањем плата бодри блокадерски дух у академској заједници био је почетком јуна на издисају, а визуелни израз тог јадног стања представљала су два-три шатора разапета на углу Немањине и Кнеза Милоша. У покушају да оправдају себе пред све незадовољнијим наставницима и да одрже какву такву групну кохезију ректор и сарадници саставили су такозвану Платформу за разговоре са државом. Платформа је садржала седам услова које би Влада требало да прихвати како би универзитет заузврат почео са радом. Влада је прихватила Платформу и махала споразумом као Чемберлен по повратку из Минхена. У медијима је слављен прекид блокада иако је било јасно да ништа од питања и проблема који су се налазили у корену сукоба није ни постављено, а камоли решено.
Без среће нема успеха. Ректорова срећа је што држава није уобличила визију шта хоће од универзитета и какав унивезитет треба друштву, а није ништа учинила да подстакне универзитет да се сам трансформише у складу са друштвеним и државним потребама. Платформа је ствари вратила на почетак, а Ђокић и сарадници су изашли као стварни победници јер је држава наставила да плаћа (увећани) данак, а ректор и декани су без икакве одговорности наставили да суверено владају универзитетом и факултетима и користе га у дневнополитичке сврхе. Губитник је поново био Универзитет јер је пропуштена прилика да криза подстакне његово прилагођавање новом веку. Уместо тога, под вођством ректора универзитет се још више учаурио као ЈНА у бившој Југославији.
Они који кажу да је ректор нехаризматичан позивају се на његову бледу беседу на Славији. Заборавља се да у модерно доба то није мана већ предност. Систем тражи слабе, а одбија карактерне и харизматичне. Такав Ђокић би се лепо уклопио и у ЈНА и у бриселску администрацију. За спољни утисак побринуће се медији и AI. Важна је амбиција и бескрупулозност. За некога ко је ставио универзитет као улог за своју политичку промоцију не поставља се питање шта би радио са Србијом када би за то добио прилику.
