Јавности у Србији је добро познато да „студенти“ у Београду раде на елиминисању кандидата са своје политичке „листе“. Занимљиво је видети – са каквим аргументима, којим сазнањима о појединцима траже њихово трајно уклањање
Идеолошко, политичко, најчешће чисто партијско, али по правилу и „приватно“ лобирање за кандидате (предложене за будућу „изборну листу“ блокадера) у пуном је јеку на нивоу Универзитета у Београду, већ месецима. Уз сваки предлог за „ветирање“ (термин који користе за уклањање, брисање са „листе“) налази се и одређена аргументација као оправдање. Такви документи нису за ширу публику, пажљиво се размењују унутар ужег круга лица. Из њих се може сазнати много на тему: шта заправо мисле (знају) једни о другима, или сами о себи. Противници Владана Ђокића, који се тренутно налази на челу „листе“, али се и понаша као да се налази на челу читаве опозиције у Србији, у образложењу предлога за трајно уклањање Ђокића, између осталог, истичу и – корупцију. Управо ону која потиче из Ђокићевог најближег окружења, из његовог кабинета. Према наводима изнетим у „аргументацији“, шеф Ђокићевог кабинета је годинама задужен за „убирање допунских прихода“ са универзитета: регистровао је удружење на име своје данашње супруге, које је потом за различите „студентске“ активности добијало уплате са званичних рачуна бројних факултета. Приходи по овом основу су, укупно посматрано – вишемилионски. А питање сукоба интереса лица које је за све то време званично запослено на месту шефа кабинета ректора УБ, према оцени писаца „студентског“ документа – више него јасно. Корупција, против које се исти наводно „боре“, показује се у овом случају управо у својој пуној раскоши. И то није све: истог шефа кабинета именују као лице које „држи на вези“ и активног припадника МУП Србије, а који служи као извор информација и злоупотребљава електронске системе за проверу, за потребе Ђокићевог „кабинета“. Класично „убијање“ или „разбијање“ сваке законитости у раду институција, што би рекли данашњи блокадери. Да ни ту није крај, показују информације које даље долазе из истог круга Ђокићевих ривала, да поменутом „лидеру“ као специјални тајни саветник асистира и један бивши министар из времена ДОС, „тајни“ јер по сваку цену прикрива своје учешће, примарно забринут због могућих ефеката евентуалних сазнања на – његов бизнис. Притом, он не брине због могуће реакције власти, већ стрепи од реакције самих блокадера. Јер, тај „бизнис“ којим се бави представља: „консалтинг“ у области истраживања руда и ретких метала.
Према наводима изнетим у „аргументацији“, шеф Ђокићевог кабинета је годинама задужен за „убирање допунских прихода“ са универзитета: регистровао је удружење на име своје данашње супруге, које је потом за различите „студентске“ активности добијало уплате са званичних рачуна бројних факултета
Будући да је управо то тема на којој се, организовано и плански, генерише незадовољство код оних људи које пледирају да предводе Ђокић и његови сарадници, потпуно је јасно да свако сазнање о лицемерном и лажном односу по овом питању може да „убије“ (или макар „разбије“) чак и ону подршку коју код поменутих (још увек) имају. Новац и лични интерес основни су мотори процеса који се лаковернима представљају као „политички“, показује се на у овом примеру. Што ни изблиза не би било посебно значајно, да се ти процеси нису показали као опасни и рушилачки: како за појединце, тако и за саму државу. Оптужбе на тему корупције, приватизације институција, лукративних интереса и сличне, непрекидно понављане од стране блокадера и упућиване на рачун државе, вратиле су се попут бумеранга ка „лидеру“ њихове београдске структуре. Недавно изгуљени млади живот студенткиње Филозофског факултета у Београду, у време када је овај факултет морао по свим прописима да буде затворен за студенте, вратио им је и питање одговорности на начин који су практиковали сами – кроз симболику „крвавих руку“. Последично деловање надлежних државних органа у правцу истраге је подразумевајуће у свакој држави света. У Србији је на делу покушај да се и оно проблематизује, од стране декана Филозофског факултета и ректора УБ као „политичко“. Један део разлога треба тражити у чињеници да истрага потенцијално отвара и она питања која се тичу токова новца у овим установама. Филозофски факултет, примера ради, радно време и могућност уласка у просторије које му припадају евидентно мора да усклади и са радом оних просторија које је по комерцијалним условима ставио на располагање закупцима. Да ли је то у складу са законом, није се чуло (извесно и неће) у саопштењима које издаје ректорат. Као ни став по питању: да ли за корупцију и одговорност због губитка људских живота примењују исте аршине на себе, какве имају и у оптужбама упућеним на туђи рачун. Уместо њих, можда одговоре најпре пруже они који их окружују – својим гласањем у моменту „ветирања“.
