Др Маргерит А. Питерс, ауторка књиге „Родна револуција: Глобална агенда (Алат за расуђивање)”, за Компас говори о родној револуцији, међународним нормама и улози Србије у савременим антрополошким дебатама
У времену када се културни сукоби све чешће воде не око територија, већ око речи, појмова и значења, питање језика постало је питање моћи. Није реч само о политичким одлукама, већ о редефиницији самих категорија кроз које разумемо човека, породицу, пол, идентитет и слободу.
Др Маргерит Питерс већ више од три деценије прати и анализира управо тај процес. Као истраживач глобалног управљања и међународних нормативних токова, фокусирала се на оно што назива „новим глобалним језиком“ – скупом појмова и концепата који су од раних деведесетих година постали део међународног консензуса, а потом и законодавних, образовних и културних политика широм света. Њена најновија књига The Gender Revolution: A Global Agenda (A Tool for Discernment), код нас преведена као Родна револуција: Глобална агенда (Алат за расуђивање), покушава да понуди мапу тог процеса, не као политички памфлет већ као аналитички инструмент.
ФОТО: spc.rsНије без симболике чињеница да је књига недавно представљена у Београду, у организацији Српске православне цркве, уз предговор патријарха Порфирија. У тренутку када се Србија налази између европских интеграција, глобалних нормативних притисака и сопствене историјске и духовне традиције, отвара се питање да ли је могуће задржати културни идентитет у свету у којем се идентитет све чешће схвата као флуидна категорија.
Питерс тврди да се савремена gender револуција не може разумети без анализе језика, без увида у начин на који су појмови попут „рода“, „репродуктивног здравља“, „једнакости“ или „људског достојанства“ добили нова значења и постали део глобалног управљачког апарата. Према њеном тумачењу, кључни процеси нису се одвијали на улицама, већ у конференцијским салама међународних институција, кроз документе, резолуције и терминолошке помаке који су, временом, постали стандард. Да ли је реч о природној еволуцији друштва или о пажљиво обликованој нормативној стратегији?
У ексклузивном интервјуу за Компас др Маргерит Питерс говори о свом искуству у Србији, о улози цркве у савременим антрополошким дебатама, о језику као инструменту друштвене трансформације, али и о простору који још увек постоји за дијалог – под условом да се, како каже, вратимо конкретном човеку, а не апстрактним идеологијама.
Српско друштво има очуване вредности
У којој мери је српски контекст специфичан у односу на западноевропске земље када је реч о разумевању родне идеологије и глобалних нормативних процеса? Да ли се у Србији препознаје другачији однос према тим темама – или је реч тек о временском заостатку у односу на Запад?
– Одлуку издавачке куће Духовна реч да објави моју књигу, дубок и надахнут предговор Његове светости патријарха Порфирија и промоцију књиге у Храму Светог Саве сматрам веома значајним знаковима бриге Српске православне цркве за нове антрополошке изазове с којима се човечанство суочава на глобалном нивоу. Они показују њену поучну жељу да те изазове схвати озбиљно и да се с њима активно суочи. То је здрав одговор на „родни феномен“ – одговор који у многим другим земљама више није саморазумљив.
У Србији ме је запањио осећај „људске нормалности“, да тако кажем – пристојност људи, поштовање, отвореност ка трансценденцији, топлина. Наравно, многи млади људи, као и свуда у свету, заведени су „западним моделом“ и варљивим „напретком“ који он представља. Садашња генерација младих пресудна је за будућност Србије. Пред њом су важне одлуке. Нека изаберу добре.
ФОТО: spc.rsАлат за расуђивање
Др Питерс своју књигу не дефинише као политички манифест, већ као „алат за расуђивање“. То подразумева да пре сваке реакције, подршке или отпора, мора да постоји разумевање генезе појмова, њихове историје, њиховог институционалног пута и начина на који су постали део глобалне норме.
– Свако мора да расуђује за себе, у светлу разума, савести и срца, а уколико је верник, и у светлу божанског откривења. Немам намеру да читаоцу намећем своје ставове. Али да би расуђивао, човек мора да познаје историју појма род, његово порекло и развој, идеје и агенде његових концептуализатора. Најпре се мора превазићи незнање. Моја жеља јесте да, с тим знањем (моја књига је, наравно, само делимично истраживање које треба да се настави), свако преузме своју одговорност – као родитељ, наставник, свештеник, студент, истраживач, политичар, законодавац итд. Родитељи морају да буду будни и опрезни у погледу садржаја образовања. Наставници треба да буду опрезни и да науче да препознају сваки покушај „деконструкције родних стереотипа“ још од вртића; не треба да зазиру од употребе термина као што су „комплементарност“, „женственост“ и „мушкост“, „мајка“ и „отац“, које нови језик настоји да поништи. Политичари и законодавци морају да буду на опрезу и свесни притисака које врше актери изван Србије како би земљу ускладили с новом глобалном родном ортодоксијом.
Инструментализација језика
Ако је „расуђивање“ метод, онда је језик простор у којем се та расправа заправо води. Др Питерс сматра да савремене културне промене не започињу на улици нити у парламентима, већ у терминологији. У редефиницији појмова.
– Функција језика јесте да именује стварност онаквом каква јесте; да комуницира (јасан садржај); да изврши чин који изазива промену: када, на пример, кажете „да“ на свом венчању, стичете брачни статус. Међутим, већ најмање век и по одвија се семантичка револуција која је данас попримила глобалне размере. С појавом постмодерне језик је постао „флуидан“ и претворио се у инструмент којим се стварност трансформише у текст подложан интерпретацији. Тако је језик добио истакнуту улогу у савременим прометејским покушајима да се „створи нови човек“ – човек „ослобођен“ своје богомдане природе, који отворено пориче свој идентитет као мушкарца и жене, супружника, оца и мајке, сина и ћерке: човек који речју, језиком, изводи „идентитет без суштине“, флуидни идентитет – родну агенду.
ФОТО: spc.rsИнструментализација језика у побуњеничке сврхе испољила се на више начина током последњих деценија. Један од њих јесте реинтерпретација речи које означавају универзалне људске стварности и вредности, као што су љубав, слобода, једнакост, права, избор, срећа, људско достојанство, савест, саосећање, толеранција. У тим речима сада коегзистирају супротна тумачења, у зависности од тога да ли се неко држи онога што исправан разум, исправна савест и исправно срце препознају као истину или то одбацује. Израз људско достојанство данас, на пример, користе заговорници еутаназије. Веза између универзалног суштинског садржаја речи и самих речи дубоко је дестабилизована.
Други облик прометејске инструментализације језика јесте увођење и систематско ширење нових израза које су сковали актери револуције, с циљем да постепено замене језик којим се изражавало оно што су желели да деконструишу, и тиме наметну своју агенду. Примери таквих замена су: слободна љубав уместо брачне посвећености; репродукција уместо зачећа или рађања; парови и појединци уместо родитеља; партнер уместо супружника или мужа/жене; родна равноправност уместо комплементарности мушкарца и жене; права деце уместо послушности деце и родитељског ауторитета. Резултат ових замена био је двострук: с једне стране, тиха маргинализација, па чак и нестајање речи које су вековима, ако не и миленијумима, припадале заједничком семантичком наслеђу човечанства; с друге стране, ефикасно наметање новог језика који су створиле мањине на челу глобалног управљања.
Благослов патријарха Порфирија
Како би дао подстицај српским истраживачима, ауторима и активистима, Његова светост патријарх српски г. Порфирије благословио је да књига гђе Питерс Џендер револуција – глобална агенда? буде преведена и објављена у издању Издавачке установе Архиепископије београдско-карловачке Духовна реч.
Трећа одлика прометејске употребе језика јесте одбијање да се дају јасне дефиниције за новостворене појмове. То одбијање је, заправо, стратешко, а декларисани циљ јесте омогућити отворену множину тумачења и славити „разноликост“ тих избора. Скривени, али стварни циљ јесте да се, под маском семантичке магле, хегемонијски наметне једно једино тумачење – тумачење заговорника „новог човечанства“.
ФОТО: spc.rs„Нови глобални консензус“
Семантичка револуција променила је значење појмова, а следећи корак, према др Питерс, био је њихово уграђивање у међународне документе и политичке оквире. Процес који је институционализован почетком деведесетих година кроз низ међународних конференција и формирање онога што је названо „новим глобалним консензусом“.
– Глобални нормативни оквир успостављен је почетком деведесетих година, непосредно након пада Берлинског зида. Уједињене нације организовале су низ међународних конференција о социоеколошким и темама људских права како би изградиле оно што су назвале „новим глобалним консензусом“ о нормама, вредностима и приоритетима за 21. век. Усвајање новог глобалног језика догодило се управо тада. Он је „нов“ утолико што га нема у Повељи Уједињених нација из 1945. нити у Универзалној декларацији о људским правима из 1948. године. Историјски је потврђена чињеница да аутори нових норми нису биле државе чланице Уједињених нација, односно суверене владе. То су били „стручњаци“ и невладине организације које су, у сенци хладног рата, успоставиле чврсто оперативно партнерство с Уједињеним нацијама и често деловале у складу с идеолошким агендама западне културне револуције.
Нови језик (одрживи развој, културна разноликост, родна равноправност и читав њен нови жаргон, сексуално и репродуктивно здравље, глобално управљање, партнерства, изградња капацитета…) веома брзо је постао успешан из више разлога. Један од њих јесте чврстина партнерства између невладиних организација које су биле у извору нових норми и Уједињених нација, које су тим организацијама дале дотад невиђену глобалну моћ. Пошто нови појмови, из стратешких разлога, нису били јасно дефинисани, настао је опасан јаз између тумачења њихових аутора („стручњака“ на челу глобалног управљања) и тумачења влада и шире јавности, која их је разумела у складу са сопственим тежњама. Збуњеност влада већ деценијама траје. Тек двадесетак година након усвајања појма „родна равноправност“ на Пекиншкој конференцији о женама 1995. године, поједини људи су на неким местима почели да постају свесни шта се крије иза тог новог појма и почели су да реагују.
Сада је, верујем, повољан тренутак, један Каиpос, да се и суверени народи и суверене владе слободно одреде према „глобалном оквиру“. Да ли желе да буду марионете глобалног управљања? Или да буду оно што јесу? Запад је залутао и повео човечанство странпутицом промовишући самоконструисану визију људског бића.
ФОТО: spc.rsФеминизам и „родна агенда“
Оно што највише смета критичарима др Питерс тиче се односа између савременог феминизма и онога што она назива „родном агендом“.
– То је заиста веома важно питање. Хвала вам што га постављате. Нико не може бити против унапређења једнаког достојанства жене, против потпуног развоја личности жене, њеног права на образовање и каријеру, њеног људског и друштвеног напредовања итд. Чини се чак да је дошло време да улога жене буде у потпуности уважена и призната у свим сферама живота, укључујући и јавну сферу. Проблем с којим се суочавамо, међутим, јесте следећи: какво схватање жене имамо и какво смо промовисали?
У многим облицима феминизма дошло је до порицања (експлицитног или имплицитног) разлика између мушкарца и жене. Већина феминизама разумела је једнакост мушкарца и жене искључиво у терминима моћи (друштвене, политичке, културне, економске, финансијске…). Тако је жена на крају изгубила своју специфичност – претворила се у својеврсни виртуелни клон мушкарца. Мајчинство, комплементарност полова, женственост и „женски геније“, васпитна вокaција жене, сматрани су стереотипима који су наводно супротни једнакости жене и који је задржавају у „инфериорном“ положају. Тако је феминизам довео до родне идеологије. Заправо верујем да се неки од корена ЛГБТ+ покрета могу пронаћи у радикалном феминизму: феминизму који води рат против саме суштине жене. Да будем јасна: родна равноправност није само промовисање друштвеног положаја жене; она крије агенду. Знак те агенде појављује се када се анализирају документи глобалног управљања. Никада у тим документима нећете пронаћи речи „комплементарност“, „женственост“, вокaција жене ка мајчинству. Једнакост ће увек бити повезана с моћи и оснаживањем, никада с достојанством.
Крајња сврха дате полне разлике између мушкарца и жене јесу међулична заједница и љубав. Заједница и љубав управо су мета већине феминизама. Оне су сада мета родне револуције.
Једно питање ипак остаје отворено: Да ли савремена друштва улазе у фазу све дубље културне поларизације, или још постоји простор за озбиљан дијалог између различитих антрополошких визија човека?
– Већина друштава у развијеним земљама дубоко је поларизована, а поларизација се последњих година појачала. Никада не бисмо смели да одустанемо од подстицања аутентичног дијалога с људима који мисле другачије. То постаје могуће када се са идеја и идеологије вратимо на конкретног човека. Потребно је да пронађемо или створимо просторе који су слободни од идеологије и који нам омогућавају да друге сусретнемо у њиховој људскости, да саслушамо њихове радости, наде, бриге и патње. Сви смо ми људска бића. У свету данас има много патње и свака појединачна особа треба да буде подржана, саслушана и вољена.
КО ЈЕ ДР МАРГЕРИТ А. ПИТЕРС
Др Маргарет А. Питерс рођена је 1963. у Њујорку (САД) и јединствени је стручњак у области етике међународних организација.
Специјализовала се као истраживач за проучавање постхладноратовске трансформације Уједињених нација у партнерски систем који кооптира државне и недржавне актере ради остваривања агенди које нису садржане у оснивачким документима УН и које нису у складу с обавезом те организације да се придржава универзалних истина о људској природи. Маргерит Питерс тренутно руководи институтом Dialogue Dynamics са седиштем у Бриселу, специјализованим за ова питања.
Аутор је више од три стотине извештаја у којима, из хришћанске перспективе, анализира етос „новог глобалног консензуса“.
ФОТО: spc.rs
