Рукопис који је преживео векове

Мирослављево јеванђеље, најстарији сачувани српски ћирилични рукопис, изложен је тек неколико дана годишње, што сваки сусрет са њим чини посебним догађајем. Његова вишевековна историја, испуњена путовањима, мистеријама и оштећењима, сведочи о значају који превазилази границе једне књиге

У тишини посебно обезбеђене просторије на првом спрату Народног музеја Србије, посетиоци су од 9. до 11. априла имали ретку прилику да изблиза виде најстарији сачувани српски ћирилични рукопис – Мирослављево јеванђеље.

Ова богослужбена књига према речима запослених у Народном музеју, излаже се свега петнаестак дана годишње под строго контролисаним условима, како би се очувала за будуће генерације.

Управо та реткост, као и спој историје, уметности и идентитета чине сваки сусрет са њим скоро свечаним чином, који надилази уобичајено музејско искуство.  

Стати пред њега, доживети га и чути причу о његовој судбини требало би да постане саставни део школског програма у свакој основној школи у Србији. Јер тешко да иједна књига или уџбеник могу веродостојније да испричају причу о српском народу од времена Немањића, па све до Обреновића и Карађорђевића.

Мирослављево јеванђеље сматра се највреднијим српским покретним културним добром, а због лепоте ликовних украса, УНЕСКО га је уврстио међу 120 највреднијих докумената целог човечанства.

ФОТО: Александар Поповић

РУКОПИСИ ПРЕ ГРАДОВА

Његова прича датира још од 12. века када је хумски кнез Мирослав, старији брат Стефана Немање и стриц Светог Саве, наручио израду велелепног богослужбеног јеванђеља за своју задужбину, Цркву Светог апостола Петра, око које је настало Бијело Поље. Изградња цркве завршена је 6670. године (1161/1162. г. н. е.). Претпоставља се да је у то време завршено исписивање и осликавање рукописа.

Спознаја духа и вредности на којима је почивала тадашња српска држава, у којој је настало Мирослављево јеванђеље, можда се најупечатљивије може дочарати кроз објашњење колико је израда овог капиталног дела српске историје и културе коштала у тадашње време.

Вељко Топаловић који је годинама проучавао историју Мирослављевог јеванђеља и који је један од приређивача његовог факсимила у разговору за Српски недељник Компас каже да према енглеским прорачунима, израда књига попут Мирослављевог јеванђеља и српског псалтира, у тадашњој Енглеској, коштала је као изградња средњевековног града.

„Мирослављево јеванђеље и српски псалтир су много сложеније, компликованије и раскошније књиге тако да је њихова израда, вероватно, коштала као изградња две тврђаве Голубачког града. Према неким претпоставкама Библиотеке Српске Патријаршије, Срби су у доба Немањића исписали и осликали 20.000 рукописа. Нису сви били тако величанствени као Мирослављево јеванђеље, али можемо да кажемо да су, отприлике, вредност 20.000 градова уложили у оно што су сматрали темељем државе коју стварају“, објашњава Топаловић.

Саговорник Српског недељника Компас истиче још једну важну занимљивост у вези најстаријег сачуваног српског ћириличног писма, а која говори у прилог томе колико су српски монаси били образовани у то време.

„У Мирослављевом јеванђељу десило се још нешто. Ту су укршетни источни и западни хришћански утицаји у изради минијатура. По величини и количини позлате подсећају на западне рукописе, али су осликани на православни начин. Тек из новијих истраживања једне младе историчарке уметности Драгане Аћимовић, схватамо да су сви ти сложенији ликовни украси у директној вези са текстом. И онда, полако схватамо да су наши монаси знали и староегипатску митологију, старогрчку митологију. Па онда из других извора видимо да су знали и најстарије  грчке песнике, да су разумели Аристотела често боље од самих  Грка. Да су били најобразованији људи тадашње Европе“, каже Топаловић.

ФОТО: Александар Поповић

ОД ОБРЕНОВИЋА ДО КАРАЂОРЂЕВИЋА

УНЕСКО је 2005. године Мирослављево јеванђеље уврстио у своју библиотеку „Памћење света“, али најстарији српски ћирилични рукопис је пре тога морао да пређе невероватно историјско путовање, остајући сачуван и поред тога што је, како су истраживачи утврдили, прешао око 15.000 километара.

Не постоји никакав писани траг када је Мирослављево јеванђеље стигло у манастир Хиландар. Постоје само изјаве монаха, из 1903. године, да је јеванђеље било у манастиру одувек и да га је Стефан Немања тамо донео.

„Према неким претпоставкама Библиотеке српске Паријаршије, Срби су у доба Немањића исписали и осликали 20.000 рукописа“, каже Вељко Топаловић

Према причама које се причају и дан данас, а које су базиране на изјавама монаха, Немања, као монах Симеон, донео је тада Мирослављево јеванђеље на Свету Гору и из њега су он и Свети Сава вршили службу Божију приликом обнављања запуштеног грчког манатира Хиландар (1198/1199 године).

Топаловић у разговору за наш недељник истиче да постоје теорије да је оно донето у 14. или 15. веку, али да су оне без икаквог доказа.

Да симболична вредност Мирослављевог јеванђеља далеко превазилази његову материјалну, говоре и чињеница да су се током историје око њега „отимали“ бројни српски владари.

„Седамсто година касније краљ Александар Обреновић дошао је у Хиландар и план је био да се њему позајми Мирослављево јеванђеље. Међутим, у току посете, владике из те делегације су ‘завртале руке’ монасима да морају краљу да поклоне у трајно власништво Мирослављево јеванђеље, а не да му позајме да уради копију. Такође, тражили су и да му поклоне Немањину оснивачку повељу манастира Хиландар“, објашњава Вељко Топаловић како је Миросављево јеванђеље напустило манастир Хиландар.

Године и околности које су уследиле након Првог светског рата као да су наговештавале да је књизи, чијем је имену кумовао Стојан Новаковић, српски филолог и управник Народне библиотеке у Београду, било суђено да преживи зуб времена

Међутим, верзија коју је саговорник „Компаса“ изнео разликује се од оне „званичне“, која се најчешће може прочитати и чути. Према тој верзији, најстарији сачувани српски ћирилични рукопис, заједно са oснивачком повељом манастира Хиландар, доспео је у руке краља Александра Обреновића као вид захвалности монаха за отплаћене манастирске дугове.

„Постоји та званична верзија… Српске новине, тако су се звале новине из тог доба, кажу да су монаси били толико одушевљени посетом да су му плачући од среће предали две највредније реликвије, два највреднија документа краљу. Међутим, из писама владике Димитрија Павловића, касније патријарха, видимо да су се монаси томе опирали. Он се у својим писмима хвали тадашњем министру просвете и каже, ’успео сам то да издејствујем, али на томе морамо да се зауставимо јер су почеле да круже гласине да смо дошли у пљачку, а не у посету’“, објашњава Топаловић и додаје да је краљ Александар дао манастиру, у данашњој противредности, око 400.000 евра у златницима што није било довољно за све дугове.

Топаловић се, такође, дотиче онога што пише у последњој реченици оснивачке повеље манастира Хиландар.

„У скраћеном облику Немања је записао,’ономе ко однесе нешто из манастира, господ ће судити на страшном суду’.  Пошто нису могли да прочитају шта ту пише, јер је било спојено, Александар је ту повељу заједно са тим проклетством донео у свој дом у двор у Београду. Током Мајског преврата Мирослављево јеванђеље је украдено. Повеља је остала у сефу и касније легалним путем завршила у Народној библиотеци Србије одакле је украдена у Првом светском рату заједно са 56 наших највреднијих рукописа и до данас није пронађена“, каже саговорник Српског недељника Компас и истиче да је Мирослављево јеванђеље ову судбину избегло само зато што је „украдено раније“.

После Мајског преврата јеванђељу се годинама губи траг, да би се изненада поново појавило прликом повлачења српске војске преко Албаније.

„Колико сам успео да схватим Мирослављево јеванђеље је после Мајског преврата тајно однето у Тополу код новог краља Петра Првог Карађорђевића. Он га је наменио за своју задужбину – цркву Светог Ђорђа на Опленцу. Међутим, пре него што је задужбина завршена избио је Први светски рат. Пошто им је било тешко да Мирослављево јеванђеље носе током повлачења, Карађорђевићи су пласирали причу да је случајно пронађено у сандуцима краља Петра и да га је пронашао Добра Ружић кога зову краљевим библиотекаром, а заправо је био његов најближи сарадник. Међутим, Добра каже, ‘ја сам сувише стар да идем и пешке преко Албаније, а камо ли да још са собом носим овако велику књигу’. Зато је предаје државној благајни са којом јеванђеље прелази Албанију у драматичним околностима, да би се са Карађорђевићима вратило у Београд“, објашњава Топаловић.

ИЗБЕГНУТА ТРАГЕДИЈА

Године и околности које су уследиле након Првог светског рата као да су наговештавале да је књизи, чијем је имену кумовао Стојан Новаковић, српски филолог и управник Народне библиотеке у Београду, било суђено да преживи зуб времена.

Након погибије Александра Карађорђевића у Марсеју, кнез Павле је размишљао како да књигу трајно веже за себе. Зато је, у неку руку, поклања сам себи, односно музеју кнеза Павла. Срећом.

ФОТО: Александар Поповић

Директна последица ове одлуке била је таква да се 1941. године током априлског бомбардовања Мирослављево јеванђеље није налазило тамо где је требало да буде, односно у тадашњој згради Народне библиотеке Србије која је изгорела од последица бомбардовања.

Доласком у Београд, немачки окупатор је интензивно трагао за овим делом, свестан његове непроцењиве вредности. Скривајући га од Немаца, највредније српско културно благо је повремено премештано од манастира Рача код Дрине, где је извесно време било закопано испод олтара, па све до сефа Народне банке Србије, под претпоставком да га тамо више неће тражити, будући да су тај простор раније више пута претраживали.

Након Другог светског рата и доласка комуниста Мирослављево јеванђеље завршава у згради која је у међувремну постала Народни музеј Србије.

ПРЕЖИВЕО ВЕКОВЕ, АЛИ НЕ И КОНЗЕРВАЦИЈУ

Од Бијелог Поља и Цркве Светог апостола Петра до Народног музеја Србије, Мирослављево јеванђеље преживело је векове и околности које је тешко и замислити. Међутим, највеће изазове и најозбиљнија оштећења доживело је у мирним околностима, далеко од бомби, крадљиваца и окупатора, на месту где би требало да буде најсигурније.

Док смо са Вељком Топаловићем размењивали утиске о данашњем изгледу Мирослављевог јеванђеља, питајући се како је тако добро очувано после девет векова, наш саговорник истиче да је 1994. године, уочи конзервације, остао запањен његовим стањем, које је деловало готово као ново.

„Пергамент је био практично бео. Други стари рукописи временом пожуте, или добију црвенкасту боју, али овде то није био случај. Минијатуре су изгледале као да су јуче осликане. Био сам запањен“, каже Топаловић.

ФОТО: Српски Компас

Саговорник „Компаса“, иначе један од најзаслужнијих за рађање фототипског издања, објашњавајући како је оно настало, у шали додаје да је издање реализовано упркос домаћим забранама, страним санкцијама и на другом крају света, али да су га на крају откупиле све водеће библиотеке и универзитети.

„Када смо радили прво фототипско издање, у Јоханезбургу 1998. године, у време Слободана Милошевића, они су наше издање забрањивали. Један од разлога је био тај што су у Министарству културе крили да су за државно фототипско издање потрошили огроман новац. Како би прикрили то што су урадили, одлучили су да спроведу конзервацију и ту се нешто десило. Они су заиста у то време окупили најбоље стручњаке које смо имали. Међутим, конзерваторка Вера Радосављевић није имала новца да фотографише књигу пре конзервације, већ је то радила својим црно-белим фотоапаратом. Такође, није имала средстава да изради макете на којима би вежбала. Она је 20 година проучавала технике којима је рађено Мирослављево јеванђеље, али јој није био омогућен приступ оригиналу, па је то приучавала на основу других доступних рукописа. Том приликом, на првих педесетак страна направљене су рупе у пергаменту… Па је нестало злато са појединих иницијала.

Потом се неки геније досетио па су залепили белу хартију преко записа који се налазе на полеђини прве и последње стране, та два листа су раније била залепљена на дрвену корицу. То је сада неповратно уништено, јер би сваки покушај уклањања додатно оштетио рукопис. И коначно, када су поново повезивали оригинал, успели су да помешају странице. Уместо странице број два сада је број 14, без икаквог ликовног украса. То не само да није исправљено у међувремену, већ је грешка откривена случајно“, закључује Топаловић.