Пролеће, лето, јесен и зима данас делују као природни и непроменљиви делови године. Међутим, природа није човечанству понудила готов календар са четири једнаке сезоне. Људи су годишња доба раздвајали постепено, у складу са климом, пољопривредом и потребом да предвиде кише, поплаве, сетву и жетву.
Прва друштва нису морала да знају датум да би препознала промену сезоне. Дужина дана, кретање Сунца, појављивање одређених звезда, миграције животиња и цветање биљака служили су као природни календар. Са развојем пољопривреде, та запажања постала су питање опстанка: прерана или закаснела сетва могла је да уништи читаву жетву.
Зато се година у почетку није свуда делила на четири дела. Број сезона зависио је од локалне климе. Неке заједнице разликовале су само топли и хладни период, друге кишну и сушну сезону, док су поједини народи препознавали пет, шест или више фаза природног циклуса.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Четири годишња доба каква данас познајемо настала су пре свега у умереном климатском појасу северне хемисфере. Није постојао један владар, астроном или народ који је једног дана донео одлуку да година мора бити подељена на пролеће, лето, јесен и зиму.
Египћани су имали три годишња доба
Један од најстаријих познатих уређених система постојао је у старом Египту. Најкасније око 2450. године пре нове ере Египћани су користили грађански календар са 12 месеци од по 30 дана и пет додатних дана на крају године.
Година је била подељена на три сезоне, од којих је свака трајала четири месеца. Прва је била Ахет, време поплаве Нила, друга Перет, период повлачења воде и раста усева, а трећа Шему, време жетве. Званични датуми одређивани су према дану, месецу и сезони.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаТа подела показује да годишња доба првобитно нису била само опис времена. Она су организовала рад, порезе, верске обреде и управљање државом. Египћанима посебна јесен или зима нису биле неопходне — живот земље одређивао је Нил.
Слично је било и у другим древним друштвима. Сезоне су означавале време орања, пловидбе, ратовања или сакупљања хране, а њихове границе нису морале да се поклапају са почетком месеца.
Како су Грци стигли до четири сезоне
Ни рани Грци нису од почетка користили данашњу четвороделну поделу. У најстаријим изворима појављују се два или три велика дела године, најчешће зима, пролеће и лето. Јесен се постепено издвојила из касног лета, као посебан период сазревања плодова, бербе и припреме земље за кишни део године.
Грчки песник Хесиод је у осмом или седмом веку пре нове ере пољопривредне послове повезивао са појављивањем и заласком звезда. Излазак Плејада најављивао је жетву, а кретање Ориона било је знак за вршидбу. Глас ждрала означавао је долазак времена за орање.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаКалендарски месеци нису били довољно поуздани јер су грчки градови имали различите календаре. Зато су звезде, птице и временске појаве представљале практичнији начин да земљорадници утврде у ком делу године се налазе.
Током класичног периода четвороделни модел постајао је све јаснији. До времена Аристотела и Теофраста година се већ могла описивати кроз зиму, пролеће, лето и јесен. Ипак, те сезоне нису схватане као четири потпуно једнака блока – пролеће и јесен често су посматрани као краћи прелази између дуге зиме и лета.
Римљани су преузели грчка знања, али су их повезали са својим календаром и пољопривредним системом. Рани римски календар почињао је у марту, са пролећем и почетком пољопривредних и војних активности. Јулијанска реформа из 46. године пре нове ере ускладила је календар са приближним трајањем сунчеве године, али није „измислила“ годишња доба.
Од природе до астрономије и метеорологије
Границе сезона дуго су остале неуједначене. У појединим европским традицијама солстициј и равнодневица сматрани су средином, а не почетком годишњег доба. Зато је лето могло да почиње почетком маја, док је летњи солстициј називан средином лета.
Савремена астрономска подела везује почетке сезона за две равнодневице и два солстиција. Сезоне настају због тога што је Земљина оса нагнута за око 23,5 степени. Док Земља кружи око Сунца, једна хемисфера добија више директне светлости и дуже дане, док друга добија мање светлости. Сезоне, дакле, не настају због промене удаљености Земље од Сунца.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаМетеоролози користе једноставнију поделу на четири периода од по три пуна месеца. На северној хемисфери пролеће обухвата март, април и мај, лето јун, јул и август, јесен септембар, октобар и новембар, а зима децембар, јануар и фебруар. Таква подела олакшава поређење температура, падавина и дугорочних климатских података.
Модел четири годишња доба прихватан је постепено, ширењем римског и потом грегоријанског календара, развојем астрономије, метеорологије и школског образовања. Ипак, он никада није постао потпуно универзалан. У тропским областима и даље је смисленија подела на кишну и сушну сезону, док бројне староседелачке културе користе сложеније локалне календаре.
Четири сезоне зато нису једина природно исправна подела године. Оне су спој астрономије, европске климе и историјске навике — систем који је постао доминантан јер је био практичан, лак за стандардизацију и прилагођен животу у умереном климатском појасу.
