Кућне сахране некада су биле много чешће него данас, слично као што су и порођаји код куће у прошлости били уобичајенији у бројним културама широм света. Људи су своје покојнике сахрањивали унутар домаћинства, поред кућа или у непосредној близини места на којем је породица живела. Ипак, научници још немају потпуно јасан одговор на питање зашто су такве праксе настале, нити зашто су постепено нестале.
Једна од претпоставки била је да су људи престали да сахрањују ближње поред својих домова зато што су постали покретљивији. По тој претпоставци, сматрало се да ако се породица чешће сели, онда гробови поред куће губе смисао: дом више није трајна тачка породичног живота, па ни место сахране не може да остане уз њега, преноси магазин Nautilus.
Међутим, нова студија објављена у часопису American Antiquity указује да то објашњење, по свему судећи, није довољно добро. Истраживачи из чикашког музеја Field Museum проучавали су кућне сахране у древна времена, ослањајући се најпре на етнографске записе, односно културна посматрања која су бележили антрополози.
Кућне сахране нису нестале због селидби
Проблем је био у томе што су етнографски записи временски ограничени, па самим тим нису пружали ни довољно информација. Они углавном досежу само неколико векова уназад, а подаци о погребним обичајима у кући нису били нарочито богати. То се јасно види у чињеници да је од свих таквих записа само 21 одсто њих садржало помене кућних сахрана.
Да би некако бацили више светла на ове обичаје, истраживачи су решили да проблем осветле из другог угла, па су се окренули археолошким подацима. Анализирали су 49 налазишта широм света, што им је омогућило да погледају много дубље у прошлост. Ту су пронашли знатно више доказа да су покојници сахрањивани унутар или око домова.
– Било је невероватно видети да је око 43 одсто заједница које смо проучавали имало бар неке чланове породице сахрањене унутар или око својих кућа – објаснила је ауторка студије Сабина Цвечек.
Истраживачки тим, међутим, није пронашао доказе да су кућне сахране зависиле од тога да ли су људи живели стално на једном месту или су се чешће селили. Другим речима, наука није могла да поткрепи чињеницама претпоставку да је покретљивост заједница била кључни разлог због којег је овај обичај нестајао.
ФОТО: Fedor Selivanov/ShutterstockШТА СУ КУЋНЕ САХРАНЕ
Кућне сахране означавају праксу да се покојници сахрањују унутар домаћинства, поред куће или у непосредној близини места где је породица живела. Тај обичај постојао је у различитим културама и није увек имао исто значење. Негде је показивао снажну везу породице са прецима, негде уверење да мртви остају део дома, а негде је био део локалног верског или друштвеног поретка. Касније су организоване религије, гробља изван насеља и нова правила власти постепено потискивали ову праксу.
Религија и колонизација промениле су погребне обичаје
Према етнографским изворима, много важнију улогу имале су две повезане силе: организована религија и колонизација. У многим описима друштава антрополози су бележили да су заједнице некада практиковале сахрањивање код куће, али да су од тога одустале после доласка великих религијских система или колонијалне власти.
Сабина Цвечек навела је да су у појединим случајевима заједнице раније сахрањивале мртве у близини дома, али су касније прихватиле хришћанска гробља изван насеља. У другим случајевима, ширење хиндуизма довело је до прихватања кремације уместо ранијих погребних пракси.
Тако се показује да питање сахрањивања није било само породично или практично, већ и дубоко културно. Место на којем се покојник сахрањује говори о односу живих према мртвима, али и о томе ко у друштву одређује правила: породица, заједница, верска власт или нови политички поредак.
Због тога се може рећи да кућне сахране нису нестале једноставно само зато што су људи почели више да се селе. Оне су се повлачиле онда када су се мењали системи веровања, када су долазиле нове религије и када су колонијалне силе уносиле другачија правила живота и смрти.
