У нормалним политичким околностима не би било битно ко ће победити на локалним изборима. Али у атмосфери политичких притисака усмерених на расписиванје ванредних парламентарних избора, резултат има другачији значај
Одмах након расписивања локалних избора Александар Вучић је изјавио да је опозиција фаворит у барем седам од десет општина. Те речи су протумачене као намера да се завара противник и мобилишу бирачи СНС. Та констатација представљала је, међутим, као изазов на који је одговор стигао са митинга у Кули на коме је поручено да је циљ победа у свих десет општина.
Кампања коју од тада води листа владајуће коалиције појачана је до мере да личи на парламентарне изборе или Битку за Стаљинград. Поставља се питање, не само зашто је постављен овако висок циљ, него и зашто је толико важно да се он оствари? Део одговора налази се у логици политичке борбе која подразумева да свака странка тежи победи на изборима. За победу, међутим, није довољно само поставити циљ већ је неопходан озбиљан напор да се он и оствари. Парафразирајући Ничеа, могло би се рећи да само они политичари који имају израженију вољу за моћ, урођену свим људима, могу да постигну постављене циљеве.
Вишемесечни протести нису довели до смене власти на улици, али је свеопшта халабука створила утисак у делу јавности да је „готово“ јер је „народ устао“. То уверење пољуљано је на изборима у Косјерићу и Зајечару
Осим филозофских постоје и политички и социолошки разлози зашто је за владајућу коалицију победа на локалним изборима тако важна. Вишемесечни протести нису довели до смене власти на улици, али је свеопшта халабука створила утисак у делу јавности да је „готово“ јер је „народ устао“. То уверење пољуљано је на изборима у Косјерићу и Зајечару, који су одржани у јуну прошле године док су протести још увек трајали. Њихови резултати били су отрежњујући за опозициони блок попут хладних облога јер се показало да владајућа странка није изгубила подршку бирача. За владајућу коалицију то је било огромно охрабрење посебно што су такви резултати забележени и пар месеци касније на локалним изборима у Мионици, Неготину и Сечњу.
Предстојећи избори ће, извесно, потврдити наведене закључке. Питање је, међутим, да ли ће у тим општинама тас на изборној ваги превагнути за једно или два одборничка места у једном или другом смеру као што је то био случај у Косјерићу где је свега педесетак гласова одлучивало о победнику избора. Та општина је показала да већа излазност иде у прилог опозицији. Дакле, уколико порасте излазност сличан сценарио могао би да се понови и у општинама у којима је и на прошлим изборима резултат био тесан. С обзиром на то да повећање излазности зависи од бирача који нису чврсто опредељени (јер да јесу увек би излазили на изборе) логично је да се кроз снажну кампању утиче, пре свега, на њихово опредељење.
У нормалним политичким околностима није толико битно да ли ова или она странка добија власт у некој од локалних самоуправа. Међутим, у атмосфери политичких притисака усмерених ка расписивању ванредних парламентарних избора, резултат предстојећег одмеравања снага има другачији значај. Уколико би опозициони блок, на пример, победио у седам од десет општина надлежна инститиуција би била под много већим притиском за одређивање датума избора. Уколико резултат буде 10:0 тај притисак не само да би попустио него би постао бесмислен, а у крајњој линији и контрапордуктиван за опозициони блок.
Другим речима, ови избори ће одредити ширину маневарског простора везаног за расписивање парламентарних избора. Скуп у Београду најављен као завршни митинг могао би да буде и увод за предстојеће парламентарне изборе јер не треба заборавити психолошки фактор који опредељује несигурне бираче ка јачем блоку, али и оставити ту тему за наредну годину ако друге околности то буду захтевале.
Ови избори ће одредити ширину маневарског простора везаног за расписивање парламентарних избора
Постоје мишљења да би било добро да СНС изгуби део локалних самоуправа. На тај начин би се и практично показало колико је опозициони блок несложан и неспособан не само да влада већ и да оформи ефикасну власт. Поред тога, показало би се да не стоји тврдња о неспремности владајуће коалиције да призна резлтате избора и мирно преда власт.
Проблем је, међутим, дубљи. Мада културно и идентитетски не постоји значајна подела у српском народу, политичке поделе су веома изражене и заоштрене последњих пар година. Нормално је да те поделе постоје, али није нормално да кидају пријатељске, породичне и пословне везе. Одговорност за то сносе они који пропагирају једноумље и политичку лустрацију неистомишљеника. Нажалост њих је највише међу интелектуалцима. Уместо да промовишу дијалог они изигравају идеолошке муле које позивају на свети културни рат, а од свих који желе да се баве политиком траже да положе одговарајућу заклетву. Данас када постајем опозиционар дајем часну опозиционарску реч да ћу ценити све људе света осим оне који подржавају Вучића и да по цену живота нећу улазити у коалицију са СНС итд. Такав јавни дискурс упућује припаднике владајуће коалиције на коришћење свих расположивих ресурса да на свим местима остану на власти јер је то једини гарант основне демократске слободе да бирају и буду бирани.
Парадоксално је што се СНС оптужује за искључивост упркос чињеници да је то саборна и најинкулзивнија политичка странка. Подсетимо да је она настала од бивших чланова СРС, Отпора, ЛДП, ЈУЛ, ДСС, ДС, Г17+ СПО, СПС итд. Такву конгломерацију, наравно, није могуће одржати без везивног елемента обично оличеног у једној личности из чега се изводи погрешан закључак о ауторитарној природи те странке. За ауторитарне вође је, супротно томе, специфично да искључују, а не да укључују оне који различито мисле. Истина је, међутим, да опасност од ауторитарности долази из редова секташких странака и секташа који не могу да трпе другачије мишљење у матичним па стварају своје странке и њима управљају на ауторитаран начин примерен секташким организацијама.
Нажалост, у Србији данас не постоје две или више инклузивних политичких странака. Постоји једна, а са друге стране је скуп међусобно завађених секташких дружина у којима је дијалог табу тема. Из тог разлога није могуће успоставити ни консензус о минималнним националним интересима па је у тешким временима попут садашњих једини гарант државног и националног јединства доминација тренутно владајуће коалиције. Тек када се створи њен опозициони пандан пренос власти ће бити рутина, а избори ће моћи да се врате у мирније политичке токове у којима неће бити важно ко ће имати власт у свакој месној заједници.
