Интерпол пре Интерпола: Тајна историја међународне полицијске сарадње

Почетком 20. века европске државе су се све чешће суочавале са проблемом који националне полиције саме нису могле да реше – криминалци су користили државне границе као заштиту од истраге и хапшења.

Из тог проблема постепено је настала идеја о сталној међународној полицијској сарадњи, која је 1923. године у Бечу довела до оснивања Међународне комисије криминалистичке полиције, претече данашњег Интерпола. Ипак, корени те организације сежу још дубље, у 19. век, у доба железнице, телеграфа, политичких атентата и првих покушаја да полиције различитих држава систематски размењују податке о осумњиченима и бегунцима.

Државе су тада имале полиције, досијее, затворе и законе, али није постојао систем који би брзо повезао полицајца у Бечу са колегом у Паризу, Берлину или Риму. Човек осумњичен за злочин могао је да пређе границу и тим једноставним потезом истрагу претвори у дипломатски, правни и административни проблем.

Први облици међународног полицијског повезивања, међутим, нису настали првенствено због убица, фалсификатора или крадљиваца. Средином 19. века европске власти су много више бринули револуционари, либерали, социјалисти и други политички противници. Од 1851. до 1866. деловала је Полицијска унија немачких држава, мрежа седам немачких држава која је размењивала информације о политичким противницима, пратила њихово кретање и одузимала забрањене публикације. Била је то, у извесном смислу, једна од претеча међународне полицијске размене података, али са изразито политичком сврхом.

Пред крај века проблем је постао још сложенији. Анархистички покрети деловали су преко граница, док је Европу потресао низ атентата на владаре и политичаре. После убиства аустријске царице Елизабете 1898. у Женеви, представници више од 20 европских држава састали су се у Риму на међународној конференцији посвећеној борби против анархизма. Ту су разматрани размена полицијских података, надзор осумњичених и нове методе идентификације, укључујући систем мерења и описивања физичких карактеристика познат као бертијонажа.

Монако 1914: Интерпол који није стигао да настане

Прави заокрет догодио се у априлу 1914. године. На позив кнеза Алберта I у Монаку су се окупили полицијски службеници, правници и представници правосуђа из 24 земље на Првом међународном конгресу криминалистичке полиције. За разлику од ранијих састанака усмерених на политичке противнике, овде је тежиште било на обичном криминалу и практичном питању – како спречити да злочинац постане недоступан само зато што је прешао границу.

ФОТО: Shutterstock/Dr David Sing

Предлози усвојени у Монаку данас звуче готово пророчки. Тражено је успостављање директних службених контаката између полиција различитих држава, бржа употреба поште, телеграма и телефона у потрази за криминалцима и развој заједничких метода криминалистичке идентификације. Чак се расправљало и о језику којим би полицајци различитих земаља комуницирали – док неки будући универзални језик, попут есперанта, не постане довољно распрострањен, предложен је француски.

Постојала је и идеја о централним међународним евиденцијама и уједначавању поступака изручења. Другим речима, готово све основне недоумице са којима ће се каснији Интерпол бавити већ су биле на столу, а онда је Европа експлодирала.

Само неколико месеци после конгреса избио је Први светски рат. Државе чије су полиције тек покушавале да пронађу начин за сарадњу постале су непријатељи на бојном пољу. Пројекат међународне криминалистичке организације морао је да чека.

Беч 1923: Рођење организације

После рата Европа је била потпуно другачија. Нестала су царства, настале су нове државе, границе су се промениле, а прекогранични криминал није нестао. Фалсификовани пасоши и новац, трговина људима, крађе и бекство осумњичених из једне државе у другу постајали су проблем који ниједна национална полиција није могла сама да решава.

Иницијативу је преузео шеф бечке полиције Јоханес Шобер. Он је у септембру 1923. окупио представнике 20 земаља на Другом међународном конгресу криминалистичке полиције у Бечу. На завршетку скупа, 7. септембра, договорено је оснивање Међународне комисије криминалистичке полиције – ICPC.

ФОТО: Компас/Илустрација

Међу учесницима су били Аустрија, Немачка, Француска, Италија, Јапан, САД, Турска, Египат, Пољска и друге земље. На списку Интерпола налази се и Југославија – тадашња Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која ће званично име Краљевина Југославија добити 1929. године.

Програм нове организације био је изненађујуће модеран. Предвиђени су директни контакти полиција, сарадња приликом хапшења и екстрадиције, евиденције отисака прстију и посебне службе за борбу против фалсификовања новца, чекова и пасоша. Аустрија је понудила да финансира седиште организације у Бечу, а Шобер је постао председник њеног Извршног комитета.

Од отиска прста до полицијског радија

Следећи велики проблем било је питање коме се полиција једне државе заправо обраћа када јој нешто затреба из друге земље. Зато је 1927. усвојена одлука да свака чланица одреди централну полицијску тачку за међународну сарадњу. Из тог система настали су данашњи национални централни бирои Интерпола.

Организација је покушавала да користи најсавременију технологију свог времена. Године 1935. покренута је међународна радио-мрежа намењена искључиво криминалистичким полицијама. Оно што данас за неколико тренутака путује кроз дигиталну базу података, тада је представљало револуцију у комуникацији.

Али управо је период који је уследио показао колико је осетљива идеја међународне полицијске организације када се политика умеша у њен рад.

Када су Интерпол преузели нацисти

После припајања Аустрије Трећем рајху 1938. године, нацистичке власти преузеле су контролу над Међународном комисијом криминалистичке полиције и уклониле њеног тадашњег председника Михаела Скубла. Седиште организације је 1941. премештено из Беча у Берлин.

Међу председницима Комисије у време нацистичке контроле нашли су се неки од најозлоглашенијих људи безбедносног апарата Трећег рајха – Рајнхард Хајдрих, Артур Небе и Ернст Калтенбрунер. Хајдрих је био једна од кључних личности нацистичког репресивног система, док је Калтенбрунер после рата осуђен на Нирнбершком процесу. Званична листа некадашњих председника Интерпола и данас бележи тај мрачни период историје организације.

ФОТО: Shutterstock/FotoDax

Историчар и социолог Матје Дефлем, који је детаљно истраживао историју међународне полицијске сарадње, оцењује да је нацификација Комисије спроведена постепено – најпре стицањем утицаја, а затим преузимањем контроле. Истовремено, стварна међународна сарадња је у ратним условима у великој мери престала да функционише.

После рата настаје име Интерпол

Организација је обновљена 1946. године. Изабрани су нови председник и Извршни комитет, а седиште је премештено у Париз. Те исте године усвојена је реч „INTERPOL“ као телеграфска адреса организације – практична скраћеница која ће временом постати далеко познатија од њеног пуног назива.

Већ 1947. објављена је прва црвена потерница, за руским држављанином траженим због убиства полицајца. Девет година касније, 1956, Међународна комисија криминалистичке полиције добила је данашњи назив – International Criminal Police Organization, односно ICPO-INTERPOL.

Устав Интерпола садржи и једно од најважнијих правила за разумевање те организације. Члан 3 забрањује Интерполу интервенције или активности политичког, војног, верског или расног карактера. Управо због искустава из прошлости неутралност је постала један од темеља његовог рада.

ФОТО: Shutterstock/Anelo

Седиште је 1966. из Париза пресељено у Сен Клу, а 1989. у данашње седиште у Лиону. Почетком 21. века почела је нова технолошка ера: аутоматизована база отисака прстију уведена је 2000, база ДНК профила 2002, а исте године покренута је и безбедна глобална полицијска комуникациона мрежа I-24/7.

Интерпол данас није „светска полиција“

Филмови и серије створили су представу о агентима Интерпола који путују светом, упадају у станове и хапсе бегунце. У стварности Интерпол нема такву наднационалну полицијску силу. Он не замењује српску, француску, немачку или америчку полицију и не може самостално да ухапси било кога.

Интерпол данас окупља 196 земаља чланица. У свакој постоји Национални централни биро, који повезује домаћу полицију са Генералним секретаријатом Интерпола и полицијама других земаља преко система I-24/7. Генерални секретаријат има седиште у Лиону, док командно-координациони центри у Лиону, Буенос Ајресу и Сингапуру омогућавају рад 24 часа дневно. Генерални секретар је од новембра 2024. Бразилац Валдеси Уркиза.

Најпознатији инструмент Интерпола је црвена потерница, али чак ни она није међународни налог за хапшење. То је захтев полицијама широм света да пронађу одређену особу и, ако национални закон то дозвољава, привремено је ухапсе док се не реши питање екстрадиције. Особу не тражи „Интерпол“, већ држава или међународни суд који су поступак покренули.

Поред црвених постоје жуте објаве за нестале особе, плаве за прикупљање додатних информација о неком лицу, црне за идентификацију непознатих тела, зелене за упозорења о особама које могу представљати опасност, као и друге категорије обавештења.

Данашње оружје Интерпола нису пиштољи, већ подаци

Најважнија моћ савременог Интерпола налази се у базама података. Полицајац или граничар може за делић секунде да провери отисак прста, пасош, возило или податке о траженој особи у међународним евиденцијама. Према подацима Интерпола, током 2024. године претраге његових база дале су око 1,8 милиона позитивних подударања, а просечно време одговора на упит износило је око пола секунде.

Само база украдених, изгубљених, опозваних и неважећих путних докумената садржи око 138 милиона записа. Интерпол поседује и системе за отиске прстију, препознавање лица, украдена возила, оружје, украдена уметничка дела и ДНК профиле; база ДНК садржи више од 280.000 профила које су доставиле десетине држава. И ту се, после више од једног века, прича враћа на почетак.

ФОТО: Shutterstock/HUANG Zheng

Полицајци који су се 1914. окупили у Монаку желели су да брже размењују телеграме, фотографије и отиске прстију. Њихове колеге у Бечу 1923. покушавале су да направе систем у којем државна граница неће аутоматски прекинути истрагу. Данас се фотографије, биометријски подаци и милиони полицијских записа проверавају готово тренутно на другом крају света.

Технологија се променила до непрепознатљивости, али основни проблем није. Злочинац може да пређе границу; полицијска овлашћења углавном не могу.

Зато је можда најтачније рећи да Интерпол никада није постао „светска полиција“. Постао је нешто друго – систем који покушава да омогући да 196 националних полиција, у тренутку када им је то потребно, разговарају као да граница између њих не постоји.