Др Вања Глишин, руководилац Центра за геополитику

Пошто је после неколико недеља ратовања Иран показао да се деценијама спремао за овакав сукоб тешко је предвидети шта би Трамп могао да уради следеће, да увуче европске савезнике у рат, прогласи да су циљеви остварени или једноставно нападне Кубу, па се на Иран заборави као на Венецуелу

Сукоб на Блиском истоку никога није изненадио, али јесте његово трајање. Догађаји претходних година указивали су на то да се екскалација између Израела и Ирана очекује. Током јуна 2025. Израел је отпочео ратну кампању против Ирана, чиме су вишегодишње тензије прерасле у директан сукоб, који је заустављен након 12 дана, испоставиће се, привремено. Конфликт је настављен другим средствима, тј. ирански унутарполитички систем дестабилизован је изнутра масовним протестима које су Израел и Сједињене Америчке Државе нескривено подржали. Комбинацијом спољнополитичких притисака и унутарполитичке дестабилизације припреман је терен да се покрену преговори о иранском нуклеарном програму у фебруару 2026. – преговори који нису имали за циљ постизање договора. Израелске власти више пута су истакле да је ирански нуклеарни програм егзистенцијална претња и да је циљ неутралисање тих нуклеарних капацитета. Упркос чињеници да су преговори вођени, 28. фебруара започети су израелско-амерички превентивни напади на Иран, што је довело до друге ескалације, знатно разорније од прошлогодишње и с глобалним последицама. Дакле, константни притисци и потпиривање унутрашњих тензија у Ирану наводе на закључак да су Израел и САД, уместо да припремају терен за преговоре, заправо стварали погодну ситуацију за силовит напад, сматрајући да ће моћи убиством ајатолаха Алија Хамнеија и на десетине других врховних војних и цивилних званичника да дестабилизују државу и свргну режим у кратком року, по већ испробаном рецепту у другим блискоисточним и северноафричким државама.

Амерички морнарички авиони из састава Carrier Air Wing 9 распоређени су на летној палуби носача авиона класе „Нимиц“ USS Abraham Lincoln, у подршци нападу о оквиру операције „Epic Furry“ против Ирана, са неоткривене локације, 14. марта 2026.

Међутим, Иран је од почетка сукоба показао спремност да се суочи, не само с Израелом и САД, већ и с другим државама које подржавају антииранску ратну кампању. Деценијама уназад развијали су своје борбене капацитете свесни да ће до директног и свеобухватног сукоба са Израелом, а уједно и са САД, једног дана доћи. О томе сведоче количине различитих система наоружања, пројектила, копнених и поморских јединица, као и беспилотних летелица и пловила. Иранска револуционарна гарда саопштила је да Иран поседује око 100.000 ракета различитог домета и снаге, те да су, упркос масовним ракетним нападима, потрошили тек мањи део залиха старије производње. Снимци сведоче да постоје читави градови, складиша и тунели укопани дубоко под земљом, што се показало као веома успешан начин да Иран сачува већину својих борбених и технолошких капацитета. Отуда спремност Техерана, али и могућност да води исцрпан рат и да наноси штету супарничкој страни, како на територији Израела, тако и у државама где се налазе америчке базе. Како се наводи, новоизабрани врховни вођа Моџтаба Хамнеи одбио је предлог САД о прекиду ватре, што потврђује да Иран има способност да настави конфронтацију. Преливање насиља изван региона јесте реална безбедносна претња, како због чињенице да је проглашен џихад против атлантистичког Запада, тако и због чињенице да је Моџтаба Хамнеи изгубио више чланова своје породице што додатно упућује на освету.

Много је догађаја у последњих 35 година који сведоче о томе да је НАТО коришћен као ’продужена рука’америчке спољне политике, што може бити једна од Трампових излазних стратегија из блискоисточног геополитичког хаоса

Уколико узмемо у обзир процене да су САД у првих шест дана рата потрошиле између 11 и 12 милијарди долара, а нису постигле жељене циљеве, поставља се питање да ли је председник Доналд Трамп увукао државу у блискоисточно „живо блато“. Оставка директора Националног центра за борбу против тероризма Џоа Кента, који је рекао да су САД ушле у рат због притиска Израела и његовог јаког лобија, указује на све више проблема унутар америчке администрације. Ставови у Белој кући о рату са Ираном су подељени, а све чешће могу се чути предлози да се прогласи успех и оконча сукоб. Чињеница је да Трамп неће признати да је овај сукоб грешка, али ће то показати финансијски, привредни, технички, људски и политички губици. У тренутку када рат постане огроман трошак без постизања постављених циљева, доћи ће до окончања сукоба. Вероватно привременог окончања, будући да интерес атлантистичког Запада није успостављање мира на Блиском истоку, већ одржавање перманентне нестабилности с високим конфликтним потенцијалом.

Жене узвикују пароле током сахране Алија Лариџанија и жртава ратног брода IRIS Dena на
тргу Енгелаб у Техерану, у контексту америчко-израелског сукоба са Ираном, 18. марта 2026

Евидентно је да је сукоб са Ираном све исцрпнији, што Трамп покушава да прикрије својом реториком о наставку војне кампање без проблема и у пуном капацитету. Сматрам да је Иран, пре свега због карактеристика терена, а потом и због техничко-технолошких, персоналних и војних капацитета, територијално неосвојива држава. Такође, Иран је спреман за вишегодишњи рат, упркос чињеници да то води и ка исцрпљивању иранске државе и народа. Видели смо да Иран као регионална сила, добро осмишљеном тактиком блокирања Ормуског мореуза, може да изазове глобалне потресе и да покрене талас нестабилности на свим континентима. Због тога је Трамп позвао државе чланице НАТО да пошаљу поморске снаге и помогну у деблокирању Ормуског мореуза, али реална ситуација показује да на то нису пристале све чланице. То је изазвало Трампа да каже да Сједињеним Државама није потребан НАТО, али да ће запамтити ту неправду. Шта је могући сценарио? Управо оно што је и сам председник Трамп рекао – САД би могле да се повуку из сукоба и да проблем с Ираном и Ормуским мореузом препусте савезницама. Треба нагласити да су САД свесне тога да државе савезнице самостално, без америчке помоћи, немају капацитете да се суоче с наведеним проблемима. Према томе, Трампова изјава уједно је претња и политички притисак, пре свега на европске државе, које би требало реалполитички да сагледају своју позицију у актуелном контексту.

Европа је прва на удару, јер због своје контактности са Азијом представља простор на који ће се преливати потенцијално насиље и сукоби. То је неизбежно, с обзиром на чињеницу да већина европских држава чврсто спроводи америчку спољнополитичку агенду сврставања на атлантистичку страну, која је супротстављена Ирану, у контексту блискоисточне кризе, и Русији, када је у питању руско-украјински сукоб. Често то сврставање иде на штету националних интереса западноевропских држава, посебно уколико имамо у виду да су копнено повезане с конфликтним зонама с којих се може прелити насиље.

Људи се окупљају на сахрани Алија Лариџанија и жртава ратног брода IRIS Dena на тргу Енгелаб у Техеран, у контексту америчко-израелског сукоба са Ираном, 18. марта 2026.

Да бисмо разумели зависну позицију западноевропских држава у односу на САД, неопходно је да направимо кратак историјски осврт на период после Другог светског рата, када су се карте на глобалној табли делиле између Вашингтона и Москве. Простор Европе био је од посебног значаја за обе стране, због чега се судбина Немачке, као поражене земље, променила зарад геополитичких циљева САД. Наиме, првобитно је амерички министар финансија Хенри Моргентау 1944. понудио план за потпуно уништење Немачке и враћање на ниво пољопривредне земље, како би се она спречила да изазове трећи светски рат. Међутим, када су САД схватиле да се комунистичка идеја шири ка западу и да СССР представља реалну опасност, пре свега на европском тлу, Моргентауов план је повучен, а пласиран је 1947. Маршалов план обнове Европе. За четири године уложено је око 13 милијарди америчких долара у обнову западне Европе, укључујући и Немачку, која је само неколико година раније перципирана као највећи непријатељ. Дакле, геополитички разлог је пресудио, јер је САД била неопходна јака западна Европа као брана совјетском ширењу ка западу. Новац је убрзао обнову и развој Европе, али ју је и американизовао и ставио у зависну позицију „вечитог дужника“ према САД. То је само један од примера који нам демаскира бројне непопуларне мере и одлуке већине европских лидера, које нису у складу с националним интересима, али се свеједно спроводе. У контексту актуелних сукоба на истоку Европе и на Блиском истоку, то најбоље можемо видети.

Трампов "излаз" из блискоисточног геополитичког хаоса је неминовност, будући да ће наставак исцрпљујућег сукоба продубљивати економску и политичку кризу, јаз унутар америчке администрације и незадовољство америчких грађана

Дакле, у том контексту посматрано, јасно је да криза унутар НАТО, о којој се ових дана често полемише, није реална претња по његов опстанак. НАТО ће постојати док то желе САД, а спорадичне кризе ће се јављати као покушај појединих држава чланица да пронађу маневарски простор и сачувају своје интересе у ситуацијама као што је актуелни сукоб на Блиском истоку. Много је догађаја у последњих 35 година који сведоче о томе да је НАТО коришћен као „продужена рука“ америчке спољне политике, што може бити једна од Трампових излазних стратегија из блискоисточног геополитичког хаоса. То није непознаница, будући да су НАТО државе, увучене у сукоб с Русијом, уложиле огромна финансијска, техничко-технолошка и персонална средства у Украјину и суштински су стављене у позицију која им ни у ком случају не иде у корист, али се из ње не могу извући. Наведено се посебно усложњава након изјаве председника Трампа и државног секретара Марка Рубија о могућем повлачењу САД из мировних преговора о Украјини.

Друга потенцијална „излазна стратегија“ за САД јесте констатовање да су циљеви испуњени и повлачење из сукоба. Јасно је да циљеви нису испуњени и да неће бити у догледно време, али би се тим реторичким маневром избегли „авганистански“ сценарио и увлачење државе у вишегодишњи сукоб без јасног плана и с неизвесним исходом. Дакле, требало би размишљати о томе да се избегну, како је то дефинисао Пол Кенеди, „империјална пренапрегнутост“ и исцрпљивање снага. Констатовањем да су циљеви испуњени, Трамп би очувао привид успеха и спречио пад политичког легитимитета, како унутар САД, тако и на спољнополитичком плану.

Дим се диже из рафинерије нафте оштећене у иранском нападу, у контексту
америчко-израелског сукоба са Ираном, у Хаифи, Израел, 19. марта 2026.

Трећа потенцијална излазна стратегија било би истицање идеје „Америка на првом месту“ и оријентација ка западној хемисфери као зони примарних националних интереса. Куба би могла да буде добар повод за преоријентисање снага, будући да је Трамп рекао да верује да ће имати част да освоји ту земљу. Сетимо се америчке акције у Венецуели и хапшења председника Николаса Мадура, а потом и америчке пројекције Гренланда као зоне виталних геополитичких интереса. Ослонац за оријентацију ка западној хемисфери јасно је дефинисан у Новој стратегији националне безбедности САД из новембра 2025. године. У тој стратегији најављен је амерички спољнополитички приступ заснован на редефинисаним принципима Монроове доктрине из 1823. године.

Дакле, константни притисци и потпиривање унутрашњих тензија у Ирану наводе на закључак да су Израел и САД, уместо да припремају терен за преговоре, заправо стварали погодну ситуацију за силовит напад

Према тој доктрини, САД би требало да успоставе контролу над северноамеричким и јужноамеричким континентом како би израсле у велесилу, те да у наредним корацима шире таласократски империјализам изван граница западне хемисфере. Управо на тим основама, Нова стратегија истиче ексклузивно право САД на контролу западне хемисфере (укључујући и Гренланд) и искључивање свих држава које би то могле да наруше. Према томе, сукоби на тлу Евроазије, суштински у руском и кинеском „дворишту“, отварају додатни маневарски простор САД да остварују своје циљеве на западној хемисфери.

Израелски напад на мост након ескалације сукоба са Хезболахом, у контексту америчко-израелског сукоба са Ираном, Касмија, Либан, 22. марта 2026

Четврта потенцијална излазна стратегија јесу преговори између зараћених страна. Међутим, имајући у виду историју преговора, мало је вероватно да ће доћи до успостављања договора. Мишљења сам да из израелске перспективе „договор“ значи капитулацију Ирана, што се не може догодити без дугог и исцрпљујућег рата, и то с неизвесним исходом.

Трампов „излаз“ из блискоисточног геополитичког хаоса је неминовност, будући да ће наставак исцрпљујућег сукоба продубљивати економску и политичку кризу, јаз унутар америчке администрације и незадовољство америчких грађана. Наравно, то су чињенице које су веома значајне из перспективе америчких националних интереса. Ипак, ако је тачно да су САД ушле у сукоб под притиском Израела, остаје питање да ли заправо све треба да посматрамо кроз израелске националне интересе.