Док се на великом платну приказује нова екранизација „Одисеје“ у режији Кристофера Нолана, са Метом Дејмоном у улози Одисеја, поново се отвара питање због чега Хомеров еп, стар готово 2.800 година, и данас фасцинира публику. Иако се на први поглед чини да је реч о причи о мушком хероју, „Одисеја“ је много више од тога – то је прича у којој жене, богиње, нимфе и чаробнице пресудно утичу на ток догађаја.
Хомеров еп прати повратак митског грчког јунака Одисеја у краљевство Итаку након Тројанског рата. Путовање које траје пуних десет година препуно је опасности, искушења и неизвесности. Међутим, оно што ову причу издваја од класичних јуначких епова јесте чињеница да Одисејев пут не одређују само битке и сукоби, већ и сусрети са женама које га заводе, искушавају, штите или усмеравају, пише Би-би-си.
Прича почиње усред догађаја. Одисеј се налази на острву Огигија, где већ седам година живи са нимфом Калипсо. Иако је некада био велики јунак Тројанског рата, сада делује потпуно немоћно. Његово ослобађање могуће је тек након што богови на свом већању одлуче да је време да настави пут ка дому.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Савремени читаоци у његовом понашању могу да препознају последице ратне трауме. Одисеј као да није само заробљен на острву, већ и у сопственом психолошком стању. Ипак, ни Калипсин утицај није занемарљив – сам признаје да његова жена Пенелопа не може да се мери са нимфом по лепоти, јер је обична смртница.
За то време Пенелопа се на Итаки показује као једна од најмудријих јунакиња античке књижевности. Током двадесетогодишњег одсуства свог мужа одбија чак 108 просаца који желе да је ожене и преузму власт над краљевством. Како би одлагала одлуку, дању тка погребни покров за Одисејевог оца Лаерта, а ноћу га потајно пара. Тај мотив постао је један од најпознатијих симбола стрпљења, мудрости и домишљатости у светској књижевности.
Још важнију улогу има богиња Атина, Одисејева заштитница. Она га је помагала још током Тројанског рата, а касније међу боговима покреће питање његовог повратка кући. Када се бродоломац искрца међу Феачане, управо Атина организује његово спасавање, прикрива његову слабост и чини да изгледа достојанствено, готово божански. Захваљујући томе, Феачани му пружају гостопримство, дарове и брод којим ће се коначно вратити на Итаку.
ФОТО: Shutterstock/Bikolpo ChakmaЗанимљиво је да се Атина Одисеју и његовом сину Телемаху најчешће приказује прерушена у мушкарца. Тиме Хомер наглашава да мушкарци формално држе власт, док жене често утичу на догађаје из сенке – мудрошћу, лукавством и прикривеним деловањем.
На свом путовању Одисеј среће читав низ женских ликова чија спољашња лепота крије озбиљну опасност. Међу њима су Сирене, чија песма опчињава морнаре и води их у смрт. Каснија уметност приказивала их је као жене са птичјим или рибљим обележјима, али Хомер највећу пажњу посвећује њиховом заводљивом гласу.
Свестан опасности, Одисеј наређује својим људима да га чврсто вежу за јарбол брода како би могао да чује песму, али да не може да скочи у море. Његова победа не лежи у томе што избегава искушење, већ што успева да му одоли.
Сличну улогу има и чаробница Кирка. На први поглед делује гостољубиво, али располаже моћним напицима којима Одисејеве сапутнике претвара у свиње. Ипак, као и многи други ликови у епу, ни она није једноставно оличење зла. Постаје Одисејева љубавница, али му истовремено помаже да сиђе у Подземни свет, где од пророка Тиресије добија кључне савете за наставак пута.
ФОТО: Shutterstock/Rawpixel.comУправо у томе лежи једна од главних порука „Одисеје“. Женске фигуре нису само препреке које јунак мора да савлада. Оне су учитељице, савезнице, искушења и покретачи радње. Одисеј не може једноставно да их игнорише. Да би успео, мора да прихвати њихове изазове, али и да зна где је граница. Управо способност да пронађе меру била је једна од највећих вредности у античкој грчкој култури.
Многи савремени тумачи сматрају да Хомерове немани не треба схватити искључиво дословно. Могуће је да Киклоп, Сирене или Кирка представљају Одисејеве унутрашње борбе – страхове, искушења и слабости са којима се суочава човек након рата. У том читању, највећи противници нису чудовишта, већ сопствене сумње и жеље.
То је и разлог због којег „Одисеја“ остаје актуелна готово три миленијума након настанка. Одисеј није непогрешиви јунак. Он је лукав, маштовит и храбар, али истовремено склон обманама, промени идентитета и сопственим слабостима. Како га описује америчка преводитељка Емили Вилсон са Универзитета у Пенсилванији, он је „сложен човек“.
Управо та сложеност чини га једним од најмодернијих јунака античке књижевности. Његова склоност да подлеже искушењима, али и способност да их на крају савлада, чине га ближим савременом читаоцу него многи други митски хероји. Зато „Одисеја“ ни данас није само прича о путовању кући – већ прича о човеку који током тог пута непрестано открива самог себе.
