Политички аналитичар, филозоф и главни уредник „Нове српске политичке мисли“ у интервјуу за Српски недељник Компас истиче да још увек верује да постоји шанса за разговоре
Излазност ће свакако бити висока. Питање је само да ли и рекордна или само висока, каже политички аналитичар, филозоф и главни уредник „Нове српске политичке мисли“ Ђорђе Вукадиновић у разговору за Српски недељник Компас, у којем анализира могуће термине одржавања избора и политичку атмосферу у којој би могли бити организовани.
Говорећи о излазности, односима у опозицији, студентском покрету и изборним условима, Вукадиновић оцењује да би исход избора у великој мери могли да одлуче неопредељени бирачи којих, према његовом мишљењу има најмање 10 до 12 одсто.
Још увек се лицитира са датумом одржавања избора. Коме би више одговарали летњи, а коме избори на крају године?
Иако ће, разуме се, сви политички актери да говоре како су „спремни за изборе“ и да их „једва чекају“, у стварности није баш тако. Конкретно, мислим да опозиција није спремна за брзе изборе, студенти верују да јесу, а власт, иако организационо најспремнија, на тим би изборима највише ризиковала, поготово с обзиром на неизвесност у вези „дана после“.
У нормалним условима избори могу да донесу макар привремену релаксацију и спуштање политичких и друштвених тензија. Али у ненормалним околностима могу само да још више распламсају страсти и ескалирају сукоб. Бојим се да смо ми у Србији данас, нажалост, ближи овом другом случају
Стога верујем да су зимски, или можда чак и пролећни избори ипак вероватнија солуција. А потенцијално можда и мање ризична, под претпоставком да се добијено време искористи за нешто што би барем личило на друштвени договор о минимуму предуслова за изборе који неће бити увод у грађански сукоб и чије ће резултате прихватити све стране.
Да ли очекујете да ће датум избора утицати на излазност бирача и којој опцији потенцијално више одговара висока, односно ниска излазност?
Излазност ће свакако бити висока. Питање је само да ли и „рекордна“ или само „висока“, при чему је „високо“ све преко 60 одсто, а „рекордно“ оно што се ближи или прелази излазност од 70 одсто. Уз важну напомену да због стања нашег бирачког списка, као и великог броја људи у иностранству, 60 заправо значи 70 одсто, а 70 одсто заправо 80 одсто, ако говоримо о онима који реално постоје и налазе се у Србији. Летњи избори би излазност сигурно смањили за неколико процената, што би свакако бар донекле одговарало власти. А што се тиче евентуалног утицаја на резултат, мислим да је висока излазност, 60 плус, нешто што би власт вероватно могла да поднесе, али да се са, евентуално, „рекордном излазношћу“ – 70 одсто и више, ствари компликују и тас нагиње на другу страну.
Много се говори о броју колона у којима би опозиција могла да изађе на наредне изборе. Колико колона очекујете и да ли сматрате да опозиција има веће шансе да парира владајућој коалицији разједињена или уједињена?
Наравно да су шансе опозиције много веће уколико наступи уједињено. Али уједињеност не мора нужно значити и једну колону, као у случају ДОС-а 2000. године. Постоји, рецимо, и црногорски модел од 30. августа 2020. где су биле три антирежимске колоне, али ипак јединствен фронт. У Србији, тренутно, једна тј. уједињена антирежимска колона не делује реално, а с обзиром на то шта је све изговорено на релацији студенти-опозиција мислим да није чак ни пожељно, без обзира што највећи број опозиционих гласача и даље преферира опцију заједничке антирежимске листе. По мом мишљењу, у овом тренутку би вероватно било најбоље да буду две или највише три опозиционе колоне – студентска листа, плус једна или две опозиционе, које би веслале у истом смеру и без узајамног нападања. Али до тога није лако доћи. При чему је додатна невоља што ће режим у том случају сместа „адутирати“ са барем још три до четири своје, тобоже опозиционе листе, поготово са „десне“ и националне стране политичког спектра.
Да ли се добар изборни резултат парламентарне и ванпарламентарне опозиције може мерити искључиво сменом власти, или се успех може оценити и кроз остварени проценат гласова? Уколико може, који проценти би се могли сматрати успехом?
У неким нормалнијим околностима могло би се спекулисати о томе шта се може сматрати делимичним успехом, да ли је нпр. дошло до повећања броја опозиционих посланика и слично. Али с обзиром на атмосферу каква је створена мислим да ће се овај пут гледати само победа, односно укупан однос снага за и против власти – и ништа друго неће бити важно.
Иако су избори извесни, стиче се утисак да су главне активности парламентарне опозиције још увек усмерене ка томе да ли ће стати уз студентску листу. Касни ли парламентарна опозиција у свом организовању?
Касни апсолутно. И то како у односу на власт, тако и у односу на „студентску листу“. Тога су, рекао бих, и они сами свесни, па буквално ових дана интензивирају активности и напоре у правцу неке организације и координације. Мислим да су коначно усахнула надања у неку „заједничку листу“ са студентима, а превише је времена изгубљено у ишчекивању таквог сценарија, по моделу ДОС-а, и парламентарна опозиција сада мора да се релативно на брзину реорганизује.
Мислим да су коначно усахнула надања у неку „заједничку листу“ са студентима, а превише је времена изгубљено у ишчекивању таквог сценарија, по моделу ДОС-а, и парламентарна опозиција сада мора да се релативно на брзину реорганизује
Рекох, у озбиљном су закашњењу и плус у сендвичу између два тренутно доминанантна политичка и медијска блока – оног режимског и овог студентског.
Када говоримо о саставу коалиција, да ли очекујете да ће СПС, у складу са најавама Ивице Дачића, сигурно ићи у коалицију са СНС?
Као што знамо, у Србији ништа није сигурно. Али верујем да ће, после извесног натезања и чаркања, на крају СПС и СНС ићи заједно на наредне парламентарне изборе, баш као што су ишли заједно и на ове локалне у десет општина. Заправо, скоро сам сигуран у то, без обзира што су тренутно у оптицају разне другачије гласине и комбинације из тобоже „поузданих извора“. Мислим да ће, макар можда и не из сасвим идентичних разлога, на крају и Вучић и Дачић закључити да им је најисплативије да иду заједно.
ФОТО: Видоје МанојловићДа ли сматрате да су бирачи увелико изабрали стране, или још увек постоји део који вага којој политичкој опцији ће се приклонити? Уколико и постоје шта би могло да утиче на њихову коначну одлуку?
Наравно да још увек постоји тај неопредељени део бирача. По мојој процени, има их најмање 10 до 12 одсто. На први поглед, то не делује много, али у суштини то је број који ће на крају одлучити изборног победника. Али занимљиво је што и Александар Вучић и студенти, као две тренутно најкрупније политичке формације у земљи, готово у једнакој мери инсистирају на томе да су „карте подељене“ и да неопредељених практично и нема. Али то просто није тачно, они итекако постоје, иако се у актуелној пропагандној халабуци слабо чују и нису медијски атрактивни. Они су делом збуњени и не верују превише ни власти ни опозицији. Нису нарочито заинтересовани за политику, осим када се тиче неког њиховог конкретног интереса, и немају нека чврста политичка уверења. Нису прави апстиненти, али нису ни редовни и сигурни гласачи. Опредељују се у задњи час, помало су опортунисти, и често окрећу како ветар дува. Мислим да се Вучић, иако вербално негира њихово постојање, првенствено њима обраћа онда кад помало театрално нуди дијалог, глуми „мајку Терезу“ и предлаже разноразне мере за ове и оне категорије становништва. С друге стране, мало је чудно што се чини као да тај неопредељени корпус не занима превише студенте – или, пак, рачунају да ће ти колебљиви по аутоматизму прећи код њих онда када се увере да је та страна победничка. Зато је, између осталог, „студенти побеђују“ врашки добар слоган.
Да ли би објављивање имена представника студентског покрета могло да утиче на промену става код грађана који су тренутно опредељени за студентску листу?
О томе се много спекулише, али лично не верујем да би то објављивање имало већег, било позитивног, било негативног утицаја на симпатизере студентске листе. Тврдо језгро оних који оптирају за ту групацију често и радо истичу како ће гласати за студентску листу „чак и ако на њој буде камен за купус“. Уосталом, иако то не кажу баш тим речима, слично је расположење и слична клима већ годинама и код оних који кажу да ће гласати за листу Александра Вучића, и којима је једино важно да било где на листи виде Вучићево име. Разуме се, и на једној и на другој страни постоје они који нису сто посто сигурни и који се колебају, али то је ипак мањина. Иако, као што рекосмо, у условима релативно изједначених „главних“ политичких снага управо такви „меки“ и колебљиви гласачи одлучују изборе.
Могу ли измене изборних закона да врате поверење у изборни процес код опозиционо оријентисаних бирача?
Искрено, не верујем у то. Јер, ем је неповерење велико, ем су измене, барем ове о којима се тренутно расправља у Скупштини, углавном козметичке и не гарантују нити обећавају равноправније изборне услове. Чуо сам да ће бити предложено још неколико пакета са препорукама ОДИР-а, па можда међу њима буде и нешто смисленије.
Наравно да још увек постоји тај неопредељени део бирача. По мојој процени, има их најмање 10 до 12 одсто. На први поглед, то не делује много, али у суштини то је број који ће на крају одлучити изборног победника
Али, у принципу, једино би неки стваран, искрен и конкретан дијалог између главних политичких актера, у Скупштини, или можда у форми неког „округлог стола“, могао евентулно повратити, односно успоставити неко минимално поверење. А можда је чак и за то касно.
Да ли избори у овако подељеној друштвеној атмосфери могу суштински да допринесу решавању проблема, или је претходно неопходан дијалог? И постоји ли уопште простор за такав дијалог?
Мислим да сам на то већ углавном одговорио малочас. У нормалним условима избори могу да донесу макар привремену релаксацију и спуштање политичких и друштвених тензија. Али у ненормалним околностима могу само да још више распламсају страсти и ескалирају сукоб. Бојим се да смо ми у Србији данас, нажалост, ближи овом другом случају. А што се простора за дијалог тиче, верујем и надам се да још постоји – и сам му доприносим и подстичем га колико год могу – али се тренутно не бих превише кладио у позитиван исход. Остаје нам само нада да ће најгоре бити избегнуто.
