Ако је Доналд Трамп желео да покаже да Америка и даље може да натера своје савезнике да играју по њеним правилима, сукоб са Канадом тешко да је могао да буде незгоднији терен за тај експеримент. Он зато све више личи на стрес тест Трампове моћи, јер није питање може ли Канада да надмаши Сједињене Државе, већ колико далеко америчка моћ заиста може да досегне када се друга страна одлучи да јој се успротиви.
Канада је један од најближих и најважнијих америчких савезника, али и економски изузетно важан партнер са којим су Сједињене Државе деценијама тесно повезане. Огроман део канадске трговине одвија се са САД, док америчка привреда у многим областима зависи од канадске нафте, гаса, сировина и делова за индустрију. Прошле године је вредност трговине између две земље достигла око 715 милијарди долара, наводи Ројтерс. Управо због те тесне повезаности, сукоб Вашингтона и Отаве представља много више од још једног трговинског спора.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Зато спор Доналда Трампа и Марка Карнија није само још једна епизода у америчком царинском рату.
Он је тест једне много веће политичке претпоставке, односно питања да ли економска надмоћ једне државе аутоматски значи и њену способност да наметне политичку вољу другој.
За сада, одговор није тако једноставан.
Трамп подиже улог, Канада одбија да попусти
Последњих годину и по дана Трамп је више пута показао да царине за њега нису само инструмент трговинске политике. Оне су средство притиска.
Логика је прилично јасна. Америка је огромно тржиште, америчка економија је највећа на свету, долар остаје кључна светска валута, а приступ америчком потрошачу за многе државе представља економску корист коју није лако надокнадити. Ако Вашингтон ту предност претвори у политички инструмент, друга страна би, по овој устаљеној логици, пре или касније требало да попусти.
И управо се у томе крије део објашњења зашто Трамп тако често преговара ослањајући се на претњу.
Прво се постави висок захтев. Затим се најави царина. Потом се рок помери ако се процени да преговори напредују. Ако нема договора, следи нова претња. Циљ није нужно да царине остану на снази, већ да сама претња царина промени понашање друге стране.
У случају Канаде, та стратегија је у једном тренутку изгледала као да функционише.
Средином августа деловало је да су Вашингтон и Отава близу договора. Ројтерс је 19. августа објавио да су преговори ушли у завршну фазу и да се разматра споразум којим би америчке царине на канадске аутомобиле биле смањене са 25 на 15 одсто, док би царине на канадски челик и алуминијум биле преполовљене, са 50 на 25 одсто. Заузврат, Вашингтон је тражио уступке Канаде у неколико области, између осталог у вези са приступом америчке робе канадском тржишту.
ФОТО: Liang Sen/Xinhua News/ProfimediaТрамп је чак одложио примену нових царина за три дана, уз оцену да су две стране направиле значајан напредак. И Карни је тада говорио оптимистично, али су кључне разлике остале нерешене, пре свега око услова под којима би се царине на аутомобиле и делове смањиле.
Само неколико дана касније све се распало.
Вашингтон је увео нове царине од 50 одсто на око 20 милијарди долара канадског извоза. Канада је одговорила сопственим контрамерама. Ројтерс је известио да ће Отава од 8. септембра увести царине на више од 700 америчких производа, у вредности од око 20 милијарди долара.
То више није само прича о царинама, већ је постала прича о моћи, о томе ко ће после првог ударца успети да наметне свој темпо и своје услове, а ко ће бити принуђен да попусти.
Ако притисак произведе уступак, Трамп добија потврду сопствене методе. Ако произведе отпор, онда се поставља питање да ли је цена притиска почела да надмашује његову политичку корист.
Канада има мању моћ, али зна где да удраи
Канада је економски и војно неупоредиво слабија од Сједињених Држава и нико у Отави не полази од тога да може да их надмаши у директном сукобу. Али однос снага није једина ствар која се рачуна.
Канада има сопствене полуге и сада покушава да их употреби тако да цена америчког притиска буде довољно висока да Вашингтон има разлог да поново седне за преговарачки сто. У томе је и суштина овог спора. Канада не покушава да победи Америку, већ да покаже да америчка економска и политичка моћ ипак има своје границе.
Економије две земље дубоко су испреплетене. Америчке фабрике зависе од канадских сировина и компоненти, канадска привреда од приступа америчком тржишту, а бројне индустрије са обе стране границе функционишу као да граница практично и не постоји.
ФОТО: Justin Tang/PA Images/ProfimediaАутомобилска индустрија је најочигледнији пример. Делови више пута прелазе границу пре него што готов аутомобил стигне до купца. У таквом систему царина није само казна за страног произвођача. Она може постати додатни трошак и за домаћег произвођача.
Зато Канада има на располагању нешто што се у савременој економској политици све више показује као једна од најважнијих врста моћи, а то је контрола над појединим критичним деловима ланца снабдевања.
Посебно важан део тог односа је енергија, јер је Канада један од кључних снабдевача америчког тржишта нафтом, гасом и електричном енергијом. Поред тога, располаже значајним резервама минерала важних за индустрију, енергетику и савремене технологије.
Отава зато не мора да прети некаквим спектакуларним потезом. Довољно је да покаже да и она уме да пронађе место на коме Вашингтон осећа последице. И то се управо десило.
Амерички производи од челика, млечних производа и пољопривредне опреме до електронике, одеће и разних производа нашли су се на листи робе на коју Канада уводи узвратне царине. АП наводи да је реч о више од 700 америчких производа, са царинским стопама од 15, 25 и 50 одсто, које ће ступити на снагу 8. септембра.
Важно је, међутим, што Канада није одмах употребила све што јој стоји на располагању. Није у пуном обиму посегнула за енергетиком, није затворила врата за даље разговоре и није поручила да су преговори завршени. То више говори о намери да се притисак постепено појачава него о спремности на потпуну ескалацију.
Јер циљ није да се Америка економски победи. Циљ је да Вашингтон схвати да ни Канада не улази у преговоре без сопствених адута.
Канадски отпор ставља на пробу поверење у Вашингтон
Додатну тежину овом спору даје чињеница што Канада није амерички геополитички противник, већ један од њених најближих савезника, сусед са којим дели најдужу међународну границу на свету и партнер са којим је економски тесно повезана.
Управо зато исход овог спора неће бити важан само за односе Вашингтона и Отаве, већ и за начин на који ће други амерички савезници убудуће процењивати однос са Трамповом администрацијом.
ФОТО: TANJUG/AP Photo/Francisco SecoАко Канада покаже да је могуће одбити амерички притисак, а да се при том не плати цена која би је приморала на попуштање, та порука неће остати у Канади. Она ће се пажљиво слушати у Европи и Азији, свуда где амерички савезници већ размишљају колико могу да се ослоне на досадашњи однос са Вашингтоном и колико простора морају да оставе за сопствене интересе.
Би-Би-Си (BBC) је у својој анализи управо ту видео шири проблем за Трампа. Ако је амерички председник очекивао да ће Канађани, суочени са економским притиском, на крају попустити као што су то учинили неки други амерички партнери, могуће је да је погрешно проценио противника. Последице такве лоше процене не би се зауставиле на канадско-америчкој граници, јер би пример Отаве могли пажљиво да проуче и други амерички савезници који се суочавају са Трамповом политиком притиска.
Европске земље имају своје спорове са Вашингтоном. Јапан и Јужна Кореја имају сопствене економске интересе. Аустралија, Мексико и други амерички партнери такође пажљиво мере колико је простор за преговарање са Трампом широк, а колико је ризично ослонити се на традиционалну претпоставку да ће Вашингтон на крају бити заинтересован за компромис.
Ако Канада попусти, Трамп добија доказ да његова стратегија функционише. Ако Канада не попусти, други добијају доказ да се америчком притиску може успешно супротставити.
Зато ово није само канадско-амерички спор. Целокупни сукоб постаје својеврсни експеримент који посматрају сви амерички савезници. У међународној политици, наиме, постоји нешто што се тешко гради, а лако губи, а то је поверење.
Ако савезници почну да верују да Вашингтон њихову зависност од Америке види пре свега као средство притиска, почеће да траже начин да ту зависност смање.
Такав развој догађаја за Сједињене Државе би могао да буде најнепријатнија последица Трампове политике, јер би притисак којим жели да учврсти америчку моћ могао, парадоксално, да подстакне савезнике да од те моћи покушају да се постепено удаље.
ФОТО: Canadian Press/Shutterstock Editorial/ProfimediaТест Трамповог политичког инстинкта
Трамп је несумњиво показао да уме да помера границе и да политички притисак претвори у средство преговарања. Питање је, међутим, шта се дешава када са друге стране стола има некога ко није спреман да прихвати тако постављене границе и ко је спреман да плати цену отпора.
Канадски премијер Марк Карни у односу са Трампом покушава да задржи простор за договор, али без прихватања улоге слабије стране која на амерички притисак треба аутоматски да одговори попуштањем. Од почетка његовог мандата тај однос се гради кроз комбинацију преговора и отпора, уз настојање да Канада сачува што повољнији приступ америчком тржишту, али и да покаже да о њеним економским и политичким интересима не може да се одлучује у Вашингтону.
Карни је зато ушао у преговоре са Вашингтоном, али је у једном тренутку одлучио да се повуче.
До прекида је дошло 21. августа, након што су се преговори који су претходних дана деловали као да воде ка договору изненада нашли у ћорсокаку. Карни је поручио да је америчка страна у завршници поставила нове услове које Канада није могла да прихвати, док је Вашингтон одговорност за пропаст разговора пребацио на Отаву. Медији су тада извештавали да су међу спорним питањима остали услови за канадску аутомобилску индустрију, челик, алуминијум и меко дрво, али је суштина била у томе што Карни више није био спреман да договор плати уступцима које је његова влада сматрала превисоким.
ФОТО: CP/ABACA/Abaca Press/ProfimediaТу се Трамп суочава са много тежим питањем него што је било само подизање царина. Може да настави са притиском и да додатно подиже улог, али тиме расте и цена коју ће морати да плате америчке компаније и потрошачи. Може да попусти и врати преговоре на почетак, али би тиме послао поруку да претња сама по себи није довољна да примора другу страну на уступке. На крају, остаје му и трећа могућност, да пронађе начин да се врати за преговарачки сто, а да то не изгледа као повлачење. Управо ту се овај спор претвара у тест Трамповог политичког инстинкта, јер је много лакше започети трговински рат него из њега изаћи са договором који ће обе стране моћи да представе као победу.
А управо је тај тест веома важан за Трампа, јер његов политички стил почива на способности да се представи као човек који увек добија више него што је његов претходник могао да добије.
Проблем за Трампа настаје оног тренутка када притисак постане главни начин преговарања. Ако сваку нову претњу представите као доказ сопствене снаге, онда вам је све теже да направите уступак, а да он не буде протумачен као попуштање.
Карни је, чини се, управо на то рачунао. Зато у овом спору све мање говори само о царинама и условима трговине, а све више о суверенитету Канаде и праву да сама одређује своју економску политику. После пропасти преговора поручио је да Отава не може да прихвати услове који би угрозили њене интересе, али и да је договор са Сједињеним Државама и даље могућ ако буде поштовао канадски суверенитет.
Тиме се природа спора постепено мења. Када економско питање постане питање политичке самосталности и националног достојанства, простор за компромис постаје знатно ужи, јер сваки уступак више није само економска одлука већ може да изгледа као прихватање туђег права да одређује границе сопствене политике.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Трампов притисак може да ослаби амерички утицај
Највећи проблем за Вашингтон зато можда неће бити видљив у статистици трговине већ у годинама које долазе. Канада већ говори о смањењу зависности од америчког тржишта и ширењу трговинских веза са другим деловима света. То свакако не значи да може преко ноћи да замени Америку. Географија и дубока повезаност две економије то не дозвољавају.
Али постоји важна разлика између тога да вам је неко једини избор и да вам је најважнији избор. Ако Канада постепено повећа број алтернатива, амерички утицај над њом неће нестати, али више неће бити исти. И управо би то могао да буде један од најдубљих ефеката Трамповог притиска.
Ако Канада почне систематски да гради алтернативне трговинске путеве, ланце снабдевања и нова тржишта, Трампова политика могла би да произведе парадоксалан резултат. Вашингтон би краткорочно појачао притисак на Канаду, али би јој дугорочно дао још већи подстицај да смањи зависност од америчког тржишта и тако смањи простор за такав притисак.
И то је можда најважнија лекција овог спора. Када једна страна економску надмоћ користи као средство притиска, друга добија мотив да ту зависност постепено смањује. Канада не може преко ноћи да замени америчко тржиште, али може да почне да тражи алтернативе. Ако тај процес потраје, амерички утицај на Канаду временом може бити мањи.
Зато је питање односа са Сједињеним Државама у Канади постало и питање националног интереса, што Карнију даје простор да буде чвршћи према Вашингтону. Би-Би-Си је указао да отпор Трамповом притиску има широку политичку подршку, па царине више нису само средство трговинске политике већ део много ширег спора око суверенитета.
На крају, није питање може ли Канада да победи Америку. Не може, нити је то њен циљ. Питање је може ли Трамп америчку економску снагу претворити у политички резултат који жели.
Управо зато ће исход овог спора пажљиво пратити и други амерички савезници. Ако Канада попусти, Трамп ће добити доказ да притисак функционише. Ако издржи и врати Вашингтон за преговарачки сто, показаће се да и америчка моћ има своје границе. Зато је спор са Канадом за Трампа много више од трговинског сукоба, он је озбиљан стрес тест његове моћи.
