Велике силе не поштују међународно право: Бранковић за Компас објаснио суштину Вучићевог говора у УН

Међународни поредак последњих година све више показује јаз између правила која формално важе и начина на који се она примењују у пракси. Повеља Уједињених нација и даље представља темељ система, али сукоби, једностране одлуке великих сила и различита тумачења истих принципа отварају питање да ли међународно право има исту тежину за све државе или његова примена све више зависи од политичке и економске моћи.

Управо је на ту противречност у свом говору на 81. заседању Генералне скупштине УН указао председник Србије Александар Вучић. Његова порука није била да међународно право више не постоји, већ да његова правила губе смисао уколико их најмоћније државе примењују селективно. За Србију је то питање додатно осетљиво јер се Београд управо на Повељу УН и принцип територијалног интегритета позива у питању Косова и Метохије, док као један од кључних примера нарушавања тог поретка наводи НАТО бомбардовање 1999. године.

– Није проблем постојање права, већ њихово поштовање. Сви говоре и позивају се на повељу УН и дух повеље и принципе на којима је до скоро важећи светски поредак био заснован. Као да хоће да нам кажу да то више не важи. Отворили смо Пандорину кутију коју је немогуће затворити. Колико сте пута у претходна два дана са ове говорнице чули позиве на поштовање Међународног јавног права? Већина земаља безобзирно ћуте, неке су учествовале у рушењу повеље – рекао је Вучић у свом запаженом говору и при том додао да се поредак Међународног права заснованог на повељама суочава са најтежим изазовима.

– Многима од вас то може звучати као далека прошлост, али ране које су задате Међународном праву су све дубље и теже. Поредак повеља Међународног права више не постоји. Срушили су га због својих политичких интереса. Радили су то бескрупулозно. Једини званични разлог за напад на Србију који је извело 19 земаља НАТО, рекли су нам да су напали земљу да би била избегнута хуманитарна катастрофа. Она се није десила, а ја још нисам чуо где се то десило. Напад на ту малу слободарску земљу изведен је са жељом да коначно буде успостављен поредак после Другог светског рата – рекао је председник Србије.

Истовремено, питање ко данас има право да поставља правила све више отварају и земље Глобалног југа. Њихов захтев за већом улогом у међународним институцијама није само питање промене односа снага, већ и питање поверења у систем који би, по својој основној идеји, требало да почива на једнаким правима држава.

ФОТО: TANJUG/ Ministarstvo spoljnih poslova

Бранко Бранковић, дугогодишњи српски дипломата, амбасадор у пензији и некадашњи званичник у мисијама при Уједињеним нацијама, истиче за Српски недељник Компас да Вучићеве оцене о непоштовању међународног права нису нове и да председник Србије на овај проблем указује већ годинама.

– Међународно право данас постоји. Од формирања Уједињених нација ми већ 81 годину немамо светски рат и то захваљујући повељи коју су потписале све чланице. Проблем је што се она данас не поштује. Ту пре свега мислим на велике силе. Треба нагласити да то није ствар само војних сила, поједине силе које могу да утичу на економију или енергетику, могу да диктирају услове. Тај проблем је сваке године све ираженији – истиче Бранковић.

Бранковић, који иза себе има вишедеценијско дипломатско искуство и рад у најважнијим међународним организацијама, указује да се Уједињене нације данас суочавају са проблемом ефикасности и да њихово устројство све мање одговара стварном односу снага на међународној политичкој сцени.

– Данас имате 15 чланова Савета безбедноси УН, а 193 чланице. То не одговара стварности због чега су Уједињене нације постале неефикасне. У том смислу, за 2027. предвиђен је велики скуп свих чланица УН, невладиних организација, центара за проучавање политике, на којем ће се разговарати о томе да се Повељи УН додају нови амандамани који би побољшали ефикасност. Управо Вучић највише говори о томе. Циљ је да се повећа ефикасност организација, али је најважније да се поштују одредбе повеље уједињених нација.

Глобални југ тражи једнака правила за све

Током свог говора, председник Србије обратио се и земљама Глобалног југа, упозоравајући их да воде рачуна о уговорима које потписују са великим силама.

Захтеви земаља Глобалног југа за већим утицајем у међународним институцијама последњих година све су присутнији у глобалној политици. На несклад између њихове бројности и стварне расподеле моћи у Уједињеним нацијама указао је и председник Кеније Вилијам Руто, док је индијски министар спољних послова С. Џајшанкар на маргинама Генералне скупштине организовао посебан састанак посвећен јачању улоге Глобалног југа под слоганом Заједнички пут ка светлијој будућности – снажан аргумент за оснажени Глобални југ.

Бранковић, међутим, сматра да суштина захтева Глобалног југа није у преузимању веће улоге унутар Уједињених нација, већ пре свега у томе да се постојећа правила поштују једнако за све државе.

– Не може се говорити о томе да ће Глобални југ да преузме неку улогу у уједињеним нацијама, оне имају своју улогу која им одговара у складу са повељом. Глобални југ од великих сила тражи да поштују повељу уједињених нација и овде се сада поставља питање да ли ће на бази идеја глобалног југа бити усвојени нови амандмани током најављеног скупа 2027. године, то остаје да се види – рекао је Бранковић за Српски недељник Компас.

ФОТО: Sergey Guneev/Sputnik/Profimedia

На крају, питање које се отворило на овогодишњем заседању Генералне скупштине УН није само да ли међународно право постоји, већ и колико оно данас заиста обавезује оне који имају највећу политичку, војну и економску моћ. Управо тај раскорак између правила и њихове примене све више доводи у питање поверење у постојећи међународни поредак.

Вучићево упозорење о слабљењу система заснованог на Повељи УН зато се уклапа у ширу дебату која долази из земаља Глобалног југа. Њихов захтев за већим утицајем није само питање расподеле места и моћи у међународним институцијама, већ и захтев да се правила која су једном успостављена примењују без двоструких стандарда.

Уколико се тај проблем не реши, Уједињене нације ће се све више суочавати са истим парадоксом који данас стоји у средишту расправе о међународном праву – институције постоје, правила постоје, али њихова стварна снага зависи од тога ко има довољно моћи да их спроведе.