,

Избором руководства Скупштине почело је одумирање демократије у Србији

ФОТО: TANJUG/ NARODNA SKUPŠTINA SRBIJE/ MILOŠ MIŠKOV

Демократија се не исцрпљује у изборној победи. Начин на који победници користе добијену политичку моћ подједнако је важан као и начин на који су до ње дошли. Управо је то питање отворено избором руководства Народне скупштине Србије, након што је Студентска листа преузела свих шест потпредседничких места у парламенту.

Ниједан од кандидата опозиције није добио потребну већину, чиме је целокупно руководство највишег представничког тела припало једној посланичкој групи. Представници Студентске листе образложили су свој избор, између осталог, чињеницом да троје потпредседника припада националним мањинама.

Такво образложење није наишло на сагласност представника Савеза војвођанских Мађара и Странке правде и помирења, који су указали на прекид досадашње парламентарне праксе. Међутим, заступљеност припадника националних мањина и политичка заступљеност мањинских странака представљају два различита аспекта демократског плурализма. Једно не може бити замена за друго.

Током скупштинске расправе лидер опозиције Александар Вучић указао је на опасности од концентранице политичке моћи, подсећајући на бицефални карактер извршне власти у Србији, коју чине Влада као колективни орган и председник Републике као индивидуални орган. Предложио је да Студентској листи припадну три потпредседничка места, највећој опозиционој посланичкој групи два, а представницима мањинских странака једно.

Вучић је нагласио да састав руководства Народне скупштине треба да одражава политичко опредељење грађана, независно од тога ко располаже парламентарном већином.

На изостанак политичког дијалога указао је и Миленко Јованов, заменик председника посланичке групе „Александар Вучић – Србија побеђује”, истичући да о броју потпредседника нису вођене консултације са највећом опозиционом посланичком групом.

– Ваша је воља да предложите шест потпредседника, нити сте нас питали, нити сте нас консултовали – рекао је Јованов.

ФОТО: TANJUG/ AMIR HAMZAGIĆ
Александар Вучић

Демократија може да слаби и без кршења закона

Амерички политиколози Стивен Левицки и Данијел Зиблат у студији Како умиру демократије, објављеној 2018. године, указују на промену начина на који долази до пропадања демократских поредака.

За разлику од прошлости, када су демократије често рушене војним ударима и насилним преузимањем власти, савремено демократско назадовање неретко започиње унутар самих институција, поступцима легитимно изабраних политичких представника.

Левицки и Зиблат посебан значај придају двема неписаним нормама демократског поретка, узајамној толеранцији и институционалном уздржавању.

Узајамна толеранција подразумева прихватање политичких противника као легитимних учесника политичког живота, са једнаким правом да се боре за власт.

Институционално уздржавање, са друге стране, подразумева спремност носилаца власти да не користе сва расположива законска овлашћења до крајњих граница, уколико би тиме угрозили функционисање демократских институција.

Пословник Народне скупштине не обавезује парламентарну већину да део потпредседничких места препусти опозицији. Међутим, управо је разлика између онога што је законски могуће и онога што је демократски пожељно у средишту теорије Левицког и Зиблата.

У теоријском оквиру Левицког и Зиблата, избор свих шест потпредседника Народне скупштине из редова Студентске листе може се посматрати као један од показатеља почетка одумирања демократије у Србији. Тај процес не мора да започне кршењем закона, већ напуштањем неписаних правила која ограничавају моћ парламентарне већине и штите политички плурализам.

ФОТО: FOTO TANJUG/ OLIVER BUNIĆ

Парламент није институција само једне већине

Значај институционалног положаја опозиције разматрао је и један од најзначајнијих теоретичара демократије двадесетог века, амерички политиколог Роберт Дал.

У студији Полиархија: учешће и опозиција, објављеној 1971. године, Дал је демократски развој посматрао кроз две основне димензије: могућност политичког такмичења и степен учешћа грађана у политичком животу.

Постојање опозиције, према таквом схватању, није споредна последица демократије, већ један од њених суштинских предуслова.

Потпредседничка места у парламенту нису искључиво протоколарне функције. Њихови носиоци учествују у организацији рада Народне скупштине и могу да председавају седницама, због чега расподела тих места има и шири институционални значај.

У претходним сазивима српског парламента потпредседничке функције обављали су и представници опозиционих странака. Тако су 2022. године међу потпредседницима били Зоран Лутовац и Борко Стефановић, док је 2016. године ту функцију обављала Гордана Чомић.

Доступност руководећих функција различитим политичким групацијама представљала је један од механизама очувања парламентарног плурализма, независно од односа снага у скупштинским клупама.

ФОТО: Компас/Илустрација

И Венецијанска комисија упозорава на опасности

Питањем расподеле руководећих функција у парламентима бавила се и Венецијанска комисија Савета Европе.

У документу о односима парламентарне већине и опозиције у демократији, усвојеном 2019. године, Комисија упозорава да постоји опасност од потпуног искључивања опозиције из управљачких тела парламента уколико о свим руководећим функцијама самостално одлучује већина.

Због тога Венецијанска комисија подржава начело пропорционалне заступљености на одговорним парламентарним функцијама као важан инструмент заштите права опозиције.

Посебно место у њеним препорукама заузимају неписани парламентарни обичаји, који допуњују формалне прописе и доприносе изградњи демократске политичке културе.

Избор свих шест потпредседника из редова једне посланичке групе стога отвара питање усаглашености нове парламентарне праксе са европским демократским стандардима. Будући да је функционисање демократских институција један од предуслова за напредовање у процесу приступања Европској унији, оваква пракса могла би да представља и препреку даљим европским интеграцијама Србије.

Од ерозије до слома демократије

Шири теоријски оквир за разумевање ових процеса понудио је шпански политиколог Хуан Линц, који је у својим истраживањима слома демократских режима посебну пажњу посветио понашању политичких актера и њиховом односу према демократским правилима.

Ослањајући се на Линцова истраживања, поменути аутори Левицки и Зиблат издвојили су четири упозоравајућа показатеља ауторитарног понашања: одбацивање демократских правила, оспоравање легитимности политичких противника, толерисање политичког насиља и спремност на ограничавање грађанских слобода, укључујући слободу медија.

Избором свих шест потпредседника из сопствених редова, Студентска листа је већ на почетку свог мандата показала неспремност на институционално уздржавање и уважавање политичких противника. Прекид дугогодишње парламентарне праксе не представља само питање расподеле функција, већ озбиљно нарушавање демократских норми. У светлу поменутих теорија, овакав однос парламентарне већине према опозицији указује да је процес одумирања демократије у Србији већ започео.

Изборна победа даје право на управљање државом, али не и право на запоседање њених институција као ратног плена. У демократији се власт осваја на изборима, али институције и након изборне победе припадају свим грађанима, а не само победницима. Управо на тој разлици почива граница између демократске власти и ауторитарног поретка.