,

(ВИДЕО) „Лов на бућку“ у Скупштини: Како је Јованов поставио политички мамац

ФОТО: TANJUG/ AMIR HAMZAGIĆ

Расправу о избору потпредседника Народне скупштине Србије обележила је необична полемика о биографији глумице и народне посланице Лидије Вукићевић. Оно што је у први мах изгледало као пропуст приликом састављања званичног скупштинског документа, према објашњењу Миленка Јованова, представљало је намерно осмишљен политички потез.

Посланица Студентске листе Александра Штимац указала је на спорне делове биографије Вукићевићеве, приложене уз предлог за њен избор на место потпредседнице парламента. Поред података о глумачкој каријери, у документу су се нашле и негативне оцене њеног професионалног и политичког ангажмана.

Штимац је прочитала спорне делове биографије и затражила да се посланичка група извини својој колегиници.

Уместо извињења, уследило је Јовановљево објашњење да је спорни садржај намерно унет у документ, уз знање саме кандидаткиње, како би се отворила расправа о нападима на њу.

Јованов је објаснио да посланичке групе понекад намерно уносе одређене формулације у своје акте, очекујући да ће на њих реаговати политички противници. У наставку расправе подсетио је на инцидент испред Народне скупштине, када је Вукићевићева поливена јогуртом.

Штимац је, међутим, инсистирала на томе да представници Српске напредне странке упуте извињење Лидији Вукићевић због спорног садржаја њене биографије.

Политички мамац у парламентарној пракси

Тактика намерног изазивања реакције политичког противника у англосаксонском политичком речнику може се описати изразом political baiting, односно постављање политичког мамца. Иако није реч о формалној парламентарној процедури, слични поступци документовани су у пракси британског и америчког парламентаризма.

Британски политиколози Мег Расел, Данијел Говер и Кристина Волтер анализирали су обимну парламентарну документацију, која је обухватала више од 4.300 амандмана, и обавили више од 120 интервјуа са учесницима законодавног процеса. Њихово истраживање показало је да предлагачи понекад намерно користе спорне или непрецизне формулације у амандманима, јер њихов примарни циљ није усвајање предложеног текста, већ изазивање реакције и отварање расправе о одређеном питању.

Слична пракса постоји и у америчком Сенату, где се током нарочито буџетских расправа подносе амандмани чија је примарна функција да политичке противнике доведу у незгодан положај или учине видљивим поделе у њиховим редовима.

Заједничко овим примерима јесте то што политички значај парламентарног документа не произлази нужно из његовог садржаја, већ из реакције коју тај садржај треба да изазове.

Специфичност српског случаја лежи у томе штоао средство парламентарног надмудривања није послужио амандман, што је чешћа пракса, већ биографија сопствене кандидаткиње.

Бућка је, изгледа, нашла примену и изван риболова. Јованов је добио управо реакцију коју је, према сопственим речима, желео да изазове. Захтев посланице Студентске листе за извињење Лидији Вукићевић омогућио му је да отвори питање претходних напада на глумицу и изостанка извињења због тих напада. Ова епизода могла би да послужи и као лекција из парламентарне реторике, у којој није важно само шта ће посланик рећи, већ и на какву је расправу претходно наведен.