У савременим околностима глобалне нервозе и све чешћих сукоба, прича о нуклеарном наоружању не своди се само на пребројавање бојевих глава. Подједнако важно, ако не и важније, јесте ко се налази у командном ланцу, односно ко су људи који потенцијално одлучују о судбини човечанства и да ли би ико требало да има толики степен моћи
У случају да смо заборавили, пре две године Нобелову награду за мир добила је јапанска организација Nihon Hidankio, која окупља преживеле од атомске бомбе у Хирошими и Нагасакију. У образложењу одлуке наведено је да је овај масовни покрет познат и као Хибакуша, добио престижну награду за своје напоре да постигне свет без нуклеарног оружја и за залагање да нуклеарно оружје никада више не сме да се употреби.
„Хибакуша нам помаже да опишемо неописиво, замислимо незамисливо и некако схватимо несхватљив бол и патњу узроковану нуклеарним оружјем“, наведено је, између осталог, у образложењу Комитета.
Заиста је тешко не приметити парадокс у којем је награда додељена у тренутку када нуклеарна реторика, која данас доминира светом, није била оволико заступљена деценијама.
Скоро од првог дана, рат у Украјини прате спекулације о потенцијалној употреби нуклеарног оружја. Сједињене Америчке Државе су пре непуних годину дана бомбардовале иранска нуклеарна постројења, док Трамп редовно понавља да Иран не може да поседује нуклеарно оружје и тиме оправдава рат који сакати светску економију. Истовремено, Кина, бар тако тврде амерички медији, модернизује свој нуклеарни арсенал, а Макрон најављује да ће Француска повећати број нуклеарних бојевих глава први пут после више деценија.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаУ таквом тренутку, са другог краја света, стиже вест да Северна Кореја мења устав, а да промене, између осталог, подразумевају да је команда над нуклеарним снагама у рукама председника Комисије за државне послове, чиме се формално потврђује да Ким Џонг Ун има пуну контролу над нуклеарним арсеналом земље.
Док нам Нобелов комитет поручује да не заборавимо Хирошиму и Нагасаки, свет живи у времену у којем нуклеарно оружје није само средство одвраћања, већ инструмент застрашивања и активни део глобалне политике. У том раскораку, питање – ко заправо одлучује о употреби најразорнијег оружја које је човек икада створио – намеће се само од себе. У савременим околностима глобалне нервозе и све чешћих сукоба, прича о нуклеарном наоружању не своди се само на пребројавање бојевих глава. Подједнако важно, ако не и важније, јесте ко се налази у командном ланцу, односно ко су људи који потенцијално одлучују о судбини човечанства и да ли би ико требало да има толики степен моћи.
КО ПОСЕДУЈЕ НУКЛЕАРНО ОРУЖЈЕ
У свету постоји девет држава које се сматрају потврђеним нуклеарним силама – САД, Русија, Кина, Француска, Велика Британија, Пакистан, Индија, Северна Кореја и Израел који то никада није званично потврдио, али је глобално прихваћено да има нуклеарни арсенал. Такође, постоји и група држава, коју предводи Иран, а за које се претпоставља да или имају нуклеарно оружје или поседују довољно знања и технологије да би могле да га развију.
Међу државама које поседују нуклеарно оружје постоје велике разлике како у количини оружја тако и у политичким системима и начину доношења одлука. Гледано из садашње перспективе САД и Русија апсолутно доминирају када је реч о броју нуклеарних бојевих глава, иако се Кина последњих година позиционира као најбрже растућа нуклеарна сила. Ове државе су уједно једине у свету које поседују такозвану нуклеарну тријаду – копно, море, ваздух.
Према извештају Nuclear Weapons Ban Monitor за 2026. годину процењује се да девет глобалних нуклеарних сила располаже са више од 12.000 бојевих глава, што укључује више од 2.000 бојевих глава које су званично расходоване, али још увек нису демонтиране.
„Број расположивих бојевих глава непрестано расте од 2017. године и очекује се да ће се то наставити. Кина, Индија, Северна Кореја, Пакистан и Русија су у 2025. години увећале своје нуклеарне арсенале. Француска је недавно најавила да ће то учинити, а увећање арсенала планирају и САД“, изавио је Ханс М. Кристенсен, директор за нуклеарна питања у Федерацији америчких научника (ФАС).
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Нуклеарно оружје до данас је у рату употребљено само једном, када су Сједињене Америчке Државе 1945. године бациле атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки. Оружје је са собом повукло катастрофалне последице, а неке процене говоре да је од последица детонација погинуло око 200.000 људи. Иако је нуклеарно оружје употребљено само у Другом светском рату, оно већ више од осам деценија, на одређени начин, обликује светску политику. За шири контекст, јако је важно истаћи да је савремено нуклеарно наоружање вишеструко разорније од оног које је бачено на Јапан, због чега његова моћ већ деценијама не лежи у самој употреби, већ и у претњи употребом, односно у његовој улози средства одвраћања.
КО КОНТРОЛИШЕ НУКЛЕАРНО ОРУЖЈЕ
Међутим, свет се повремено, нажалост све чешће, налази у ситуацији да се пита да ли ће се нуклеарно „дугме“ заиста активирати и у чијим је рукама концентрисана моћ да се донесе таква одлука. Начин на који је та моћ распоређена разликује се од државе до државе, али се прича по правилу своди на веома узак круг људи, неретко на одлуку једног човека.
У Сједињеним Америчким Државама важи принцип „искључиве надлежности“, што значи да само једна особа у држави може да нареди употребу нуклеарног оружја. То је наравно председник државе. Када је реч о употреби нуклеарног оружја амерички систем је један од најцентрализованијих, до те мере да председник САД није у обавези да тражи одобрење Конгреса када је реч о употреби овог смртоносног оружја.
Концепт искључиве надлежности годинама је под озбиљним критикама. Такође, истраживање које су спровели Chicago Council on Global Affairs и Carnegie Corporation of New York показало је да се 61 одсто Американаца осећа донекле или веома непријатно због тога што председник има искључиву надлежност над одлукама о лансирању нуклеарног наоружања.
Према извештају Nuclear Weapons Ban Monitor за 2026. годину процењује се да девет глобалних нуклеарних сила располаже са више од 12.000 бојевих глава
Када је реч о Русији, наследници нуклеарног арсенала Совјетског Савеза, за коју се процењује да располаже највећим бројем нуклеарних бојевих галва у свету, коначну одлуку о употреби овог оружја доноси председник, у овом трентуку Владимир Путин. Међутим, иако ова есенцијална одлука зависи од њега, процес активације пролази ланац команде.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаКофер познат као „Чегет“ у свакој ситуацији се држи близу председника, повезујући га са командом и контролном мрежом руских стратешких нуклеарних снага. „Чегет“ не поседује никакво дугме за лансирање, већ емитује наређење о активацији централој команди, односно Генералштабу који поседује кодове за лансирање.
„Број расположивих бојевих глава непрестано расте од 2017. године и очекује се да ће се то наставити“, рекао је Ханс М. Кристенсен, директор за нуклеарна питања у Федерацији америчких научника
Председник Русије Владимир Путин је 2024. године одобрио ажурирану нуклеарну доктрину којом се дефинишу основни принципи државне политике у области нуклеарног одвраћања. Ажурирање се односи на нападе који „стварају критичну претњу суверенитету и (или) територијалном интегритету Русије и савезника Белорусије, за разлику од претходних правила кад се нуклеарни одговор подразумевао уколико агресор угрози постојање Русије.
У Кини коначну одлуку о употреби нуклеарног оружја доноси Централна војна комисија. Иако Комисију чине бројни чланови, на челу се налази председник државе, односно генерални секретар Комунистичке партије Кине.
Друга најмногољуднија држава на свету годинама потенцира „стратегију самоодбране“ односно реторику да никада неће прва употребити нуклеарно оружје.
Када је реч о Француском и Великој Британији, јединим европским државама које поседују нуклеарно оружје, њихови арсенали, иако бројчано мањи од оних којима располажу САД, Русија и Кина, сматрају се веома софистицираним.
Британски систем је мање „личан“ него амерички, јер се монарх сматра врховним војним командантом. Међутим, иако је реч о највишој војној функцији, она је претежно церемонијална, док одлуку о употреби нуклеарног оружја доноси премијер.
Британски нуклеарни систем Trident представља стуб безбедности Велике Британије, док се њен систем одвраћања темељи на подморницама. Тренутна платформа британског нуклеарног одвраћања, подморнице класе Vanguard уведена је 1994. године, док је у плану да подморнице класе Dreadnought буду уведене током 2030-их.
Кофер познат као „Чегет“ у свакој ситуацији се држи близу председника, повезујући га са командом и контролном мрежом руских стратешких нуклеарних снага
Француски систем је по степену централизације један од најсличнијихи америчком, јер председник државе има кључну и одлучујућу улогу у доношењу одлуке о употреби нуклеарног оружја.
Када је реч о Индији и Пакистану овим државама, макар у овом моменту, није циљ глобална моћ колико регионално одвраћање.
СУВИШЕ ТЕРЕТА ЗА ЈЕДНА ЛЕЂА
Претпоставка је да није потребно посебно наглашавати политичку тежину доношења одлуке о употреби нуклеарног оружја. Вероватно, не постоји тежа и комплекснија одлука, јер директно утиче на стотине хиљада становника ове планете. Баш због те тежине, притиска и могућих последица, поставља се питање да ли је прихватљиво да тако велика моћ буде концентрисана у рукама једног човека? Подједнако важно јесте и питање, које сваки човек, па и најмањи „шраф“ глобалног система, има право да постави – колико су поуздани људи који се налазе у позицијама да располажу таквом моћи? Нарочито данас, када сведочимо бројним спорним и дискутабилним одлукама најмоћнијих светских лидера.
Актуелна година могла би да представља важну фазу у трци за нуклеарно надметање. Почетком фебруара New Start Treaty, последњи споразум о контроли нуклеарног наоружања између САД и Русије, је истекао. Крај овог важног споразума значи да први пут у последњих 50 година не постоји правно обавезујуће ограничење на број нуклеарних бојевих глава које САД и Русија могу да распореде. Док папа позива две најмоћније светске силе да обнове споразум, Кина поручује да неће учествовати у билатералним преговорима о смањењу наоружања тврдећи да је њен арсенал знатно мањи од америчког и руског. Свет се несумњиво налази на прагу нове фазе у којој нуклеарна равнотежа све више зависи од политичке воље, а све мање од правила и споразума… Бар до неке нове доделе Нобелове награде, када би Комитет могао да нас подсети на опасност нуклеарног оружја, као да нам август 1945. није био довољан.
ЈОШ ЈЕДАН ПОВОД ЗА РАТ?
Лидери најмоћнијих држава настављају да плаше глобалну јавност претњама о могућим новим светским жариштима, као да јој Блиски исток и Украјина нису довољни. Последње изјава која, позива на опрез, долази од Дмитрија Медведева заменика председника Савета безбедности Русије.
Он је истакао да би евентуално приближавање Немачке поседовању нуклеарног оружја представљало „несумњив casus belli” (повод за рат) и потенцијални повод за најшире мере одговора Русије у оквиру њене доктрине нуклеарног одвраћања.
Медведев је упозорио на, како је рекао, сценарио „нуклеарне Европе под вођством милитаристичке Немачке”, уз тврдњу да би део потенцијалног арсенала могао да буде ван контроле НАТО-а, што би, према његовим речима, имало глобалне безбедносне последице.
ФОТО: Компас/Илустрација
