Верујеш ли у сумњу?

ФОТО: LuckyStep/Shutterstock

Нуклеарна енергија избија у први план у јеку сукоба на Блиском истоку који прети да прерасте у енергетску кризу

„Могу да живим са сумњом, неизвесношћу и незнањем. Мислим да је много занимљивије живети не знајући, него имати одговоре који би могли бити погрешни.“ – Ричард Фајман

Добар дан, да ли сам добила др Славка Димовића?, зачу се пријатан и љубазан глас женски с друге стране телефона. Да, изволите, мој баритон моментално уђе у клинч с њеним мецосопраном. Желела бих да дођете код нас у студио, вибрато се помаља, као да слути. Хоћу, наравно, а о чему се ради? Знате, нестала је нуклеарна подморница негде код Рта добре наде, па нас занима да нам објасните везу с успостављењем 5G мреже. А да није до HAARP-a, помислио сам претворен у једног од она три мајмуна. Извините, нисам компетентан за вашу тему и не могу, нажалост, никог да вам препоручим за гостовање, процедих кроз зубе. Довиђења.

Са слушалицом на увету остао сам у стању антифилактичког шока услед неверице. Крешендо у глави. Аман, доста с тим музичким алузијама, побогу. Коначно схватих значење речи аналогија. Глумац, реци нешто смешно, ти, научник, нешто паметно! Епиретинална мембрана дели заводљиве теорије завера од критичког научног скептицизма. Скептик не сме бити сујетни циник, већ га мора красити интелектуална понизност. Што је лакше спреман признати грешку, то му се више верује. Нема ауторитета, нема харизме, постоје само подаци и докази.

Као безброј пута до сада, нађох се у тачкастој колизији са самим собом. Ни твој омиљени цитат од Блез Паскала, „субјективитет је истина“ не помаже, помислих. Њиме сам, као са VD 40 одмашћеним мачем краља Артура, секао све узалудне, заморне и у диму цигарета изгубљене расправе о томе да ли су људи стварно слетели на Месец. Или су то холивудске кулисе, где, гле чуда, не игра Бата Живојиновић. Преотели су му улогу, наредили масони. Не, то су били ипак илуминати.

Све и сви сте у праву, некад је догма лакша од простачке потребе сталног наметања свог мишљења. У ретким тренуцима мазохизма и цвркутаве еуфорије, пожелим расправу с поборницима теорије завера. Не знам што радиш то себи, човече, иде ти добро у животу, а? Ипак, потрудим се да их упознам. Отворено им кажем да немам одговоре на сва питања. Потапшем их по рамену, онако очински, не верујте слепо стручњацима, кажем! Процес стицања поверења јесте процес, сваки дан је нова провера. Недостатак доказа је најјачи доказ, а постојећи је подметнут, грчевито и у трансу ми објашњавају.

Остани смирен, вежбај дисање уз тај-чи, бодрим се. Разумем, људски мозак еволутивно тежи да у хаотичним догађајима види образац и намеру тамо где их нема. Данас је живот постао огледало потребе да се разуме свет. Тада неизвесност привидно копни, а илузија рађа спокој и радост. Креативни ум се подсвесно супроставља страху од непознатог. Наука је често дух самоће, а група носи уточиште немислећих.

Амалгам густих мисли ме закуца за калдрму. Ако почнем да размишљам о параноји, путоваћу кентауровски лавиринтом, а то не желим. Стани, стани, а утицај медија, хоћеш то да прескочиш. Нећу ништа да прескочим, браним се ја од фриволног напада свог унутрашњег ега.

ФОТО: Компас/Илустрација

Први велики медијски талас завера ширио се путем јефтиних памфлета. Најпознатији пример јесу Протоколи сионских мудраца, антисемитски фалсификат који је почетком 20. века масовно штампан и дистрибуиран, што је директан пример како штампани медији могу институционализовати лаж.

Средином 20. века радио и ТВ уводе масовну сугестију. Преко ауторитативног гласа радио-драме Орсона Велса и Рата светова 1938, до Убиства Кенедија 1963, глобалног ТВ догађаја који је створио савремену индустрију теорије завере. Црна кутија постаје лолипоп за ваше очи. Напад 11. септембра сматра се првом теоријом завере на интернету, а појавом друштвених мрежа уредници као контролори информација су нестали.

Свако је постао емитер, а алгоритми су почели да награђују сензационализам и шокантне тврдње јер то задржава кориснике на платформи. Ваш кућни паук, за кога још хватате и бубе и на флашицу допамин, одомаћио се, саживео. Ускоро ће позвати мрачне, из влажних пећина, госте, а вама рећи да прошетате око зграде. Нећете више моћи да бирате себи ни пријатеље, нити ће ваздушна бања позитивно утицати на ваш имунисистем.

Студије из 2025. показују да чак и кад традиционални медији извештавају о теоријама завере с циљем да их демантују, они им често дају додатну видљивост и помажу да пређу с маргина у мејнстрим јавност. Све је израженији тренд где корисници окрећу леђа институционалном новинарству у корист подкастера и јутјубера. У неким земљама, попут Канаде, чак 87% постова у вези са заверама потиче од инфлуенсера.

Поред тога, генеративна вештачка интелигенција олакшава креирање уверљивих, али потпуно лажних видео и аудио снимака, што продубљује неповерење јавности и ствара плодно тло за завере, јер је све теже разликовати стварност од манипулације. Традиционално образовање и информисаност ће балзамовано хибернирати у египатском саркофагу, помислих слеђен. Где се деде сад твој радикални оптимизам? Како се то тиче нуклеарне енергије?

У дигиталном простору често се шире тврдње да су нуклеарне електране намерно пројектоване са скривеним манама како би се изазвале катастрофе које би смањиле број становника. Ови наративи често повезују нуклеарну енергију са ширим теоријама о „великом ресету“.

Други правци тврде да градња нуклеарки представља само параван за депонију увезеног радиоактивног отпада, као и полигон за тестирање несигурних малих модуларних реактора.

Теоретичари завере често тврде да је нуклеарна енергија начин да се државе трајно вежу за велике силе кроз технолошку зависност. Наратив је да су „они“ намерно уништили термоелектране и блокирали обновљиве изворе како би нас приморали на скупу нуклеарну енергију којом могу управљати из даљине.

Психолошки рат води се и тезом да медији преувеличавају опасност од радијације како би се изазвала паника и оправдале војне интервенције. Супротно томе, постоји и дискурс да се стварна цурења радиоактивних материја крију од јавности помоћу HAARP технологије која, наводно, усмерава радиоактивни облак.

Блиски у својој даљини, информисани у незнању, убеђени у својој несигурности, погрешно у праву, помислих. Анри Поенкаре сматрао је да сумњати у све или веровати у све јесу два подједнако згодна решења; оба нас ослобађају потребе да размишљамо. Слажем се с Поенкареом – сумња је рад и једини пут до истине у свету који је преплављен информацијама. Без сумње, били бисмо електроде и трбухозборци туђих идеја, свевидећи слепци прашњавог ума. Истина би тумарала какофонијом поседујући размагнетисану иглу компаса. А ти, верујеш ли у сумњу?