Алгоритамски укус све више утиче на то шта слушамо, купујемо, гледамо и како изгледају простори у којима живимо. Од музичких препорука до урбанизма, системи који предвиђају шта ће нам се допасти постепено нас усмеравају ка сличним изборима, а резултат је свет који постаје функционалнији и предвидљивији, али истовремено мање разноврстан, шарен и препознатљив.
Пантонова боја године за 2026. је бела, названа Cloud Dancer, односно „плесач облака“. Избор боје описане као „узвишена бела“ уклапа се у шири тренд повлачења боја из визуелног окружења. Та промена није само питање моде. Она се види у архитектури, ентеријерима, производима и читавим градским четвртима које све чешће личе једна на другу.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Алгоритамски укус гура нас ка истом избору
Алгоритми праве предвиђања на основу наших претходних избора. Ако слушамо одређену врсту музике, добијамо препоруке за сличне песме. Ако тражимо намештај одређеног стила, платформе нам нуде све више предмета истог или веома сличног изгледа.
На први поглед то делује корисно – систем нам штеди време и нуди оно што би, на основу досадашњег понашања, могло да нам се допадне. Проблем настаје када се тај процес непрестано понавља.
Алгоритамски укус тада не открива само наше преференције већ почиње и да их учвршћује. Уместо да нас излаже неочекиваном, он нас све дубље води у већ познат образац. А када милиони корисника добијају препоруке засноване на истој логици, различити укуси постепено почињу да се приближавају.
Аутор текста у The Conversation наводи духовит пример музичких препорука: ако вам се допадне песма Сабрине Карпентер, платформа ће вам нудити све више сличних песама, док вас Spotify Wrapped на крају не сврста у неку необично уску музичку категорију.
ФОТО: Sutthiphong Chandaeng/ShutterstockОд живих четврти до „генеричког града“
Иста логика видљива је и у градовима. Простори који су некада имали јасан локални идентитет све чешће се претварају у развојне пројекте који би могли да се налазе готово било где.
Као пример наводи се лондонска четврт Елефант енд Касл (Elephant and Castle), у коју су последњих година уложене милијарде фунти. Некадашња латиноамеричка енклава, препознатљива по разноврсним зградама и посебном карактеру, све више добија изглед стандардизованог, гентрификованог простора.
Професор социјалне, културне и историјске географије Оли Моулд упозорио је да такав развој ризикује да уништи управо оно што заједницу чини живом и лепом.
Архитекта Рем Колхас је још 1993. године, после путовања од око 360.000 километара, говорио о „генеричком граду“ – функционалном и ефикасном, али без боје и особености. Данашњи алгоритми, међутим, дају том старом тренду нову снагу.
ФОТО: Tupungato/ShutterstockГРАД КОЈИ МОЖЕ ДА БУДЕ БИЛО ГДЕ
Појам „генерички град“ описује урбано окружење пројектовано пре свега ради ефикасности, лаког управљања и економске предвидљивости. У таквом простору локалне особености, необични облици, боје и историјски слојеви уступају место стандардним решењима.
Рем Колхас је још деведесетих година уочио да градови широм света почињу да личе једни на друге. Данас тај процес додатно подстичу инвестициони модели и подаци о томе шта се „најбоље продаје“. Резултат могу бити чисти, функционални и профитабилни простори, али и места у којима је све теже осетити јединствени карактер локалне заједнице.
Препоруке не мењају само потрошаче већ и производњу
Алгоритми не утичу само на оно што бирамо. Они утичу и на оно што ће нам у будућности бити понуђено.
Када платформе бележе да одређени тип песме, намештаја, кућног љубимца, ентеријера или визуелног стила привлачи више пажње, произвођачи и инвеститори добијају јасан сигнал шта има највећу шансу да буде успешно. Зато се производња постепено прилагођава већ утврђеним обрасцима потражње.
Тако настаје својеврсна монокултура. Креативни радови, производи и простори обликују се према ономе што статистички добро пролази, док ризик, експеримент и необичност постају мање пожељни.
У урбанизму је то посебно видљиво када метрике и инвестициони интереси потисну питања о томе како ће се простор заиста живети. Зграда или четврт тада се не посматрају првенствено као део културног и друштвеног живота, већ као инвестициона имовина која треба лако да се процени, прода или пренесе другом власнику.
ФОТО: yohaken surasak/ShutterstockМекдоналдизација простора и живота
Амерички социолог Џорџ Рицер је још 1983. године увео појам „мекдоналдизације“ друштва. Њиме је описао ширење пословне логике засноване на брзини, ниским трошковима, предвидљивости и једноставном управљању.
Најочигледнији пример је ресторан брзе хране. Основни хамбургер у истом ланцу треба да буде готово исти без обзира на то да ли га купујете у Француској или на Тајланду. Стандардизација има очигледне предности – снижава трошкове и купцу омогућава да зна шта ће добити.
Проблем је што се иста логика све више преноси на болнице, ресторане, архитектуру и друге делове свакодневног окружења.
Када се све организује око ефикасности, остаје мање простора за личност, експеримент и креативност. Парадокс је у томе што систем који обећава већу контролу на крају може да смањи наш стварни избор.
ШТА ЈЕ „МЕКДОНАЛДИЗАЦИЈА“
Џорџ Рицер је појмом „мекдоналдизација“ описао ширење принципа ресторана брзе хране на све већи број области друштва. Основу тог модела чине ефикасност, предвидљивост, стандардизација и лакша контрола процеса. Такав систем може да снизи цену услуге и кориснику обезбеди познато искуство, али има и цену. Када су брзина и мерљивост важније од свега осталог, простор за креативност и експеримент постаје ужи.
Производ, услуга или простор треба да буду што сличнији већ провереном моделу. Рицер је тај процес уочио у ресторанима, болницама и другим институцијама, много пре данашњих алгоритамских система препорука.
Када нестану боје, губимо и део изражавања
Једноличност није само естетски проблем. Губитак боје и визуелне разноврсности може да утиче и на друштвено и културно благостање.
Амерички филозоф Монро Бердсли је пре више од пола века увео појам „естетског благостања“, којим је описивао квалитет и доступност естетског искуства у окружењу.
Боја је део тог искуства. Она не служи само украшавању простора, већ утиче на начин на који комуницирамо, доживљавамо окружење и изражавамо емоције.
Једно истраживање показало је да су студенти који су у контролисаним условима били изложени уметности другачије користили и доживљавали боју од оних који нису имали такво искуство. То је у складу са ставом да боја има важну улогу у визуелној комуникацији и емоционалном изражавању.
Ако нам окружење нуди све мање контраста, разноврсности и боје, постоји опасност да постанемо мање способни да их разумемо, ценимо и користимо.
ФОТО: Tasataur/ShutterstockКако вратити разноврсност у окружење
Посебно је забрињавајуће ако боје све више доживљавамо преко екрана, док физички свет око нас постаје неутралнији и стандардизованији.
Алгоритамски укус није сам по себи непријатељ креативности. Препоруке могу да буду корисне, а стандардизација понекад доноси удобност, ниже трошкове и предвидљив квалитет. Проблем настаје када ефикасност постане главно мерило за готово све одлуке.
Излаз зато није у одбацивању технологије, већ у остављању простора за случајност, локалну особеност и избор који није унапред израчунат.
То подразумева градове који не морају да изгледају исто, производе који не настају само зато што алгоритам предвиђа добру продају и културу у којој нас препоруке понекад воде и ван већ познатих шаблона.
Ако алгоритми стално бирају оно што је најсличније ономе што смо већ волели, онда је на људима да намерно траже оно што је другачије. У супротном бисмо могли да добијемо свет који је изузетно добро оптимизован – и истовремено све мање занимљив.
ФОТО: David Burrows/Shutterstock
