Новац без газде

ФОТО: Компас/Илустрација

Ни крађа дигиталне имовине вредне 6,3 милијарде долара није натерала већину корисника да напусти највећу светску криптоберзу. Испоставило се да људи, чак и када могу сами да чувају своју имовину, радије тај посао препуштају неком другом

ЈЈедном програмеру највеће светске берзе криптовалута јавили су се људи који су му понудили бољи посао. Разговарао је са представницима фирме, а затим и са њеним наводним директором. Све је изгледало уобичајено. За следећи круг разговора добио је задатак да преузме програмски код и покаже шта зна. Код је преузео, не знајући да је заражен. Фирма није постојала, директор није био директор, а неколико недеља касније са берзе на којој је радио украдена је дигитална имовина вредна 6,3 милијарде долара.

Без маске, пиштоља и разваљеног сефа, новца нема.

Напад на Бајненс припреман је месецима. Хакери су дошли до рачунара тројице запослених, а преко њих и до система из којег се управљало дигиталним новчаницима. Када је 29. октобра почела крађа, берза није успела одмах да је заустави. Највећи део новца однет је у првих двадесетак минута, али је крађа настављена још готово четири сата.

Амерички ФБИ за напад је оптужио хакерску групу повезану са Северном Корејом, која је те оптужбе одбацила. Берза је зауставила исплате, обећала да ће надокнадити губитке и покушала да смири кориснике. Када је после више од два дана поново омогућено подизање новца, корисници су повукли 4,7 милијарди долара више него што су уплатили. Огроман износ, али то је било свега око три одсто имовине на платформи. Највећи део новца остао је на берзи.

Тридесетдеветогодишњи Рајан Тан није ни намеравао да жури. После пропасти криптоберзе FTX, четири године раније, одлучио је да већину имовине чува у сопственом дигиталном новчанику. На берзи је остављао само оно што му је било потребно за трговање.

Испоставило се да ни крађа ових размера није била довољна да већина корисника напусти Бајненс. А читав смисао криптовалута био је да људима омогуће да свој новац не морају никоме да поверавају.

НОВАЦ КОЈИ НИКО НЕ МОЖЕ ДА ШТАМПА

Биткоин је настао 2009. године, после велике светске финансијске кризе. Банке су пропадале, државе су их спасавале новцем пореских обвезника, а милиони људи остајали без посла и уштеђевине. Није било тешко пронаћи људе којима је било доста да њихов новац зависи од банака и држава.

У Србији је за разумевање таквог расположења довољно сетити се деведесетих. Људи су тада имали новац, неки и читаву животну уштеђевину, а гледали су како од њега из дана у дан могу да купе све мање. И не можете им после таквог искуства много замерити ако више не верују банка,а.

Биткоин је понудио нешто што обичан новац не може. Његова количина ограничена је на 21 милион. Нико не може да одлучи да их од сутра буде двоструко више. Власник може сам да чува приступ свом новцу и да га пошаље другом човеку без одобрења банке.

Али то што нико не може да наштампа нове биткоине не значи да ће они сутра вредети више. Може да их буде колико год хоћете мало, ако нема ко да их купи. Њихова цена може да се преполови, а да систем настави да ради потпуно исто.

Они који су биткоин купили пре петнаест година могли су да се обогате. Ко га је куповао на врхунцу цене, могао је да остане без доброг дела уложеног новца. Већину купаца, уосталом, не занима много како све то ради. Купују зато што очекују да ће сутра бити скупље.

Показало се и да људи баш и не желе да буду сопствени банкари. Треба чувати приступне кључеве, пазити да не пошаљеш новац на погрешну адресу или да те неко не превари. Ако нешто погрешиш, немаш коме да се жалиш.

Много је лакше отворити налог на берзи, уплатити новац и гледати шта се дешава. Тако смо поново добили посредника. Само се више не зове банка.

БАЛОН КОЈИ НИКАКО ДА ПУКНЕ

Почетком новембра, док су америчке берзе падале, поново се повела расправа о томе колико заиста вреде акције компанија које развијају вештачку интелигенцију. Економиста Питер Шиф, дугогодишњи противник биткоина, сматра да инвеститори гледају у погрешан балон. Вештачка интелигенција, каже, бар има стварну употребну вредност. Биткоин је, по њему, нема.

Шиф верује и да је победа демократа на америчким изборима за Конгрес лоша вест за биткоин. Трамп му је својом политичком подршком помогао, а слабљење Трампа могло би да обори и његову цену. Биткоин је тих дана заиста пао са више од 81.000 на мање од 76.000 долара. Само што су падале и технолошке акције, па је тешко тврдити да су за све криви избори.

Шиф, додуше, биткоин сахрањује већ годинама. И до сада се показало да није лако предвидети када ће му доћи крај. То не значи да није у праву када упозорава на опасност од огромног пада цене. Ограничена количина није гаранција вредности, као што ни чињеница да биткоин купују велики инвестициони фондови не значи да они знају нешто што остали не знају.

Али није баш ни да биткоин не служи ничему. Можете га послати на други крај света, без банке и без питања било кога за дозволу. Није то мала ствар. Да ли због тога један биткоин треба да вреди десет, педесет или сто хиљада долара, сасвим је друго питање.

КАДА СЛОБОДУ ЧУВА НЕКО ДРУГИ

Биткоин су у међувремену почели да купују управо они од којих је требало да буде независан. Велики инвестициони фондови нуде га својим клијентима, банке улазе у послове са дигиталном имовином, а државе доносе законе којима уређују трговину.

Доналд Трамп је 2025. године основао америчку стратешку резерву биткоина. Иронија је прилично очигледна. Људи који су годинама говорили да не верују држави сада се радују када држава купује њихов новац. Што га више купује, то боље.

Крађа на Бајненсу показала је још нешто. Део украденог новца налазио се у криптовалутама чија је вредност везана за долар. Компаније које их издају могле су да замрзну део тих средстава, па хакери нису могли да располажу свим што су украли.

Показало се и да људи баш и не желе да буду сопствени банкари. Треба чувати приступне кључеве, пазити да не пошаљеш новац на погрешну адресу или да те неко не превари

Када су у питању лопови, нико се због тога много не буни. Али није лоше знати да таква могућност постоји. Да неко у компанији може да одлучи да одређени новац више не може да се користи. Са самим биткоином то не може да се уради на исти начин, али са појединим другим криптовалутама може.

Бајненс је обећао да ће губитке покрити из сопствених средстава. Почетком новембра саопштио је да је већ надокнадио готово сву погођену имовину. Није, дакле, реч о томе да су хакери вратили украдено. Компанија је својим новцем куповала криптовалуте како би попунила мањак.

За кориснике је то одлично. Али шта би било да Бајненс није имао новца да покрије губитак? Или да је проценио да му се више исплати да прогласи банкрот? Ништа слично се није догодило, али није баш да таквих примера у историји криптовалута нема.

Овде треба бити поштен и према самом биткоину. Његов систем није био проваљен. Проваљена је берза која је чувала туђ новац. Човек који сам држи биткоин у свом новчанику није изложен таквој врсти ризика. Али тај исти човек, ако изгуби приступ новчанику или погреши адресу приликом слања, углавном нема коме да се обрати.

Зато није сасвим чудно што људи и даље радије депонују новац на берзама. Навикли су да постоји неко ко ће да се јави на телефон, неко коме могу да напишу жалбу и неко ко би, ако се догоди крађа, требало да им надокнади штету. То не значи да ће се тај неко заиста и појавити кад затреба.

Криптовалуте нису укинуле банке, државе и велике играче. Напротив, како је у њих улазило све више новца, тако је растао и број оних који желе да од тог новца зараде, да га чувају, контролишу или опорезују. То не значи да је првобитна идеја била бесмислена. Могућност да човек сам располаже својом имовином, без туђег одобрења, и даље постоји. Само што та могућност носи и одговорност коју већина људи не жели да преузме.

Можда зато највећа противречност криптовалута није у томе што им цена толико расте и пада, нити у томе што их хакери краду. Противречност је што смо направили новац да не бисмо морали никоме да верујемо, а онда смо га поново дали другима на чување.