Дата центри и велика потрошња струје: Ко плаћа цену развоја AI

Убрзано ширење AI претвара снабдевање електричном енергијом у једно од важних питања технолошког надметања. Иза дигиталних услуга стоје сервери, системи за хлађење и мрежа која мора да поднесе њихов рад. Зато одлука о томе где ће се градити дата центар све више постаје и одлука о енергетској инфраструктури.

Према Међународној агенцији за енергетику, светска потрошња струје у дата центрима порасла је за 17 одсто током 2025. године. Потрошња центара усмерених на AI расла је брже, за око 50 одсто. Те категорије треба разликовати, јер дата центри подржавају и многе друге дигиталне услуге.

У централној пројекцији агенције, укупна потрошња дата центара могла би да се приближно удвостручи до 2030. године и достигне око три одсто светске потрошње електричне енергије. То је пројекција, чији исход зависи од развоја технологије, тражње и инфраструктурних ограничења.

Разлике између глобалне и локалне слике могу бити велике. Америчка лабораторија Лоренс Беркли у ажурираном извештају разматра сценарије у којима дата центри до 2030. троше између 9,5 и 15,3 одсто струје у САД. Распон показује и колико су прогнозе осетљиве на претпоставке о опреми и њеном коришћењу.

Прикључак као стратешка предност

За избор локације није довољно пронаћи земљиште и обезбедити сервере. Потребни су расположив капацитет мреже, поуздано снабдевање и услови за хлађење. Велики потрошач на једном месту може да захтева озбиљне измене система који је раније планиран за другачији распоред потрошње.

Ту се сударају различите брзине развоја. Дигиталне компаније желе брзо проширење, док прикључење на мрежу, дозволе и набавка енергетске опреме могу да трају знатно дуже. Агенција упозорава на ограничења у снабдевању трансформаторима, гасним турбинама и појединим компонентама рачунарске инфраструктуре.

ФОТО: Компас/Илустрација

Компаније зато уговарају обновљиву струју и разматрају нуклеарне, геотермалне и друге изворе, уз батеријско складиштење. Ипак, најављени уговори и пројекти не значе да је сва потребна производња већ изграђена.

Истовремено, ефикаснији AI не мора да значи мању укупну потрошњу. Енергија потребна за појединачни задатак може да опада, док број корисника и обим употребе расту. Генерисање видеа и сложенији задаци додатно мењају рачуницу, па је непоуздано све AI услуге свести на једну универзалну меру потрошње.

Важна је и вода. Према октобарској анализи агенције, готово 40 одсто идентификованих капацитета дата центара посвећених AI налази се у подручјима високог или изузетно високог водног стреса. То не доказује исти утицај сваког објекта, али показује зашто начин хлађења и локални услови морају да буду део планирања.

Ко плаћа нове далеководе и трафостанице

За домаћинства је најважније како се трошкови деле. Ако нови потрошач захтева проширење инфраструктуре, поставља се питање колики део плаћа инвеститор, а колики остали корисници. Сам раст потрошње зато није довољан да се закључи да ће свима аутоматски порасти рачуни.

ФОТО: Компас/Илустрација

Амерички регулатор FERC указује да су заштита потрошача и расподела трошкова подељене између федералног и државног нивоа. У јуну 2026. затражио је од шест регионалних оператора да оправдају или измене правила прикључивања великих потрошача. Расправа обухвата и транспарентност инвестиција потребних за проширење мреже.

Америчко Министарство енергетике истовремено представља оквир заштите потрошача који од технолошких компанија тражи да обезбеде ново снабдевање, плате потребне надоградње инфраструктуре и уговарају посебне тарифне структуре. То показује правац политичких захтева, али само постојање таквог оквира није доказ да је сваки трошак у свакој средини већ правично распоређен.

Постоји и ризик да најављени пројекат буде отказан или користи мање капацитета него што је резервисао. Ако је мрежа већ проширена, неко мора да плати ту инвестицију. Зато су дугорочне обавезе инвеститора, финансијска обезбеђења и услови изласка из уговора важни и за оне који никада не користе AI.

Решења се разликују међу земљама. У Ирској се од одређених нових дата центара тражи допринос сигурности снабдевања кроз нове производне капацитете, док у Кини и Шпанији постоје или се разматрају обавезе куповине обновљиве струје. Такве разлике у правилима постају део услова под којима се дигиталне инвестиције такмиче за локације.

ФОТО: Компас/Илустрација

Део решења могла би да буде флексибилнија потрошња, уз складиштење енергије и усклађивање рада са условима у систему. Међутим, могућности се разликују међу центрима и врстама услуга. Не може сваки рачунарски посао једноставно да се прекине када мрежа постане оптерећена.

За државе које желе да привуку AI индустрију, предност ће зато зависити и од поузданости електроенергетике, јасних правила и прихватљивих трошкова. Број сервера сам по себи мало говори о користи за локалну заједницу. Важније је како се инвестиција уклапа у развој мреже и ко преузима њене ризике.