AI и будућност човека: Књижевница упозорава на цену одустајања од сопственог мишљења

Будућност AI зависи од људских избора, поручује британска књижевница Џенет Винтерсон у новом интервјуу за Гардијан. Њени ауторски есеји отварају и непосредније питање: шта губимо када машина преузме активности кроз које развијамо мишљење, машту и способност изражавања?

За читаоца који свакодневно користи дигиталне помоћнике, то питање има практичан облик. Једно је затражити помоћ у проналажењу податка, а друго препустити систему да уместо нас прочита књигу, изгради аргумент или напише текст којим би требало да покажемо шта смо разумели.

AI као тема књижевности и свакодневног живота

Винтерсон се вештачком интелигенцијом бави годинама. У збирци „12 Bytes“, објављеној 2021, кроз дванаест есеја разматра како би AI могла да промени живот, љубав и однос према сопственом телу. Њен приступ повезује историју, религију, митове, књижевност, политику и рачунарство.

Према представљању књиге које је објавио издавач, међу темама су везивање људи за нељудске помоћнике и пратиоце, технолошко мењање тела и начини на које алгоритми прикупљају податке о животу појединца. Тако се расправа о AI проширује са способности програма на промене људских односа.

Такав приступ омогућава да се постави питање које техничке демонстрације често остављају по страни: шта желимо да сачувамо у сопственом искуству, чак и када постоји бржи начин да добијемо одређени резултат?

Када текст постане само производ

У есеју објављеном на свом Substack налогу, Винтерсон пише о разлици између готовог текста и процеса његовог настанка. По њеном мишљењу, расправе о AI писању често вреднују само брзину и цену производње, занемарујући оно што се догађа аутору док тражи праве речи.

ФОТО: Компас/Илустрација

За њу писање подразумева слушање, посматрање, тумачење и неизвесност. Аутор током рада открива шта покушава да каже, па вредност тог посла не може у потпуности да се измери бројем произведених страница.

– Не мешајте производ и процес – саветује Винтерсон.

Она допушта могућност да језички модел помогне човеку да ослободи време за сопствени рад. Истовремено наглашава да је стваралачки напор део вредности писања и да креативност заслужује простор чак и када не доноси зараду.

Из тог разликовања произлази користан критеријум за употребу AI: помоћ може да буде драгоцена ако нам омогућава да се темељније бавимо неким проблемом. Ако уклони сваки сусрет са тешкоћом, потребно је размотрити шта смо заиста научили.

Прочитана књига и њен сажетак

Сличну тему Винтерсон развија у есеју посвећеном читању и самосталном размишљању. Она оспорава идеју да препричан садржај може да замени непосредан сусрет са књигом. Читање, по њеном схватању, тражи учешће: неслагање, преиспитивање и откривање сопствених реакција.

– Читање ствара активан ум – пише књижевница.

Винтерсон препознаје корист AI у обради великих количина извештаја и проналажењу аутора који би читаоцу могли бити значајни. Ипак, сматра да издвајање информација не обухвата цело искуство разумевања књижевности и сложених идеја.

ФОТО: Компас/Илустрација

Њена критика усмерена је и на навику да се знање посматра као готова роба. Насупрот томе, она описује разумевање као активност која се мења док повезујемо различите мисли и суочавамо се са туђим аргументима.

Шта школа треба да развија

Шири образовни оквир за ову расправу нуде смернице Унеска о генеративној AI у образовању и истраживању. Организација позива на приступ усмерен на човека, заштиту приватности и процену да ли су одређени алати примерени узрасту и наставној сврси.

Унеско указује и да се технологија развија брже него што се прилагођавају прописи и образовне установе. Због тога увођење система захтева педагошку проверу, развијање људских способности и јасно утврђивање начина употребе. Само постојање доступног алата није довољан разлог да он постане део сваког задатка.

За наставника, ученика или писца то оставља конкретну одлуку: који део рада може да се убрза, а који треба проћи самостално да би знање заиста настало? Одговор ће се разликовати од задатка до задатка, али захтева да се најпре утврди сврха рада. Тек тада може да се процени да ли AI помаже да ту сврху остваримо.