Дражен Живковић: Демократски тест и историјски легат

Избори су показали да је Србија демократски зрела да мења власт без капи крви и без унутрашњих сукоба, а то је можда и највеће достигнуће Вучићеве ере

Када се иза затворених бирачких места склони сва предизборна прашина, када утихне страначка реторика, а гласови претворе у непобитне математичке чињенице, пред политичком јавношћу остаје само огољена и узвишена истина о демократској зрелости једног народа. Завршени избори у Србији донели су исход који је изненадио многе површне посматраче, али који је у својој суштини донео и дубоку поруку: победа опозиционе, студентске листе и пораз опције коју је предводио Александар Вучић нису крај једне епохе у негативном смислу, већ завршни тест и крунски доказ демократског капацитета друштва и самог државног врха.

У тренуцима када се политичко клатно помери и када власт провери вољу народа на биралиштима, суштинско питање никада није само то ко је освојио проценат више, већ како се са тим резултатом носи онај који изборе губи. Историја Балкана препуна је примера у којима су смене власти биле праћене уличним хаосом, институционалним распадом, реваншизмом и понирањем у општи метеж. Чињеница да су ови избори протекли у демократском духу и да је изборни резултат прихваћен мирно и достојанствено, представља највећу дипломатску и политичку победу управо за Александра Вучића. Показало се да држава коју је градио деценију и по није кула од карата која се руши при првом изборном заокрету, већ стабилан, зрео и функционалан систем способан да издржи сваку политичку промену.

ТЕМЕЉИ: ДЕЛА КОЈА НИЈЕДАН ИЗБОРНИ РЕЗУЛТАТ НЕ МОЖЕ ИЗБРИСАТИ

Победе и порази на изборима јесу пролазне категорије у политичком животу сваке нације, али материјални трагови и резултати уграђени у темеље једне државе остају трајна историјска баштина. Свака објективна анализа периода у којем је Александар Вучић управљао Србијом мора почети од необоривих чињеница које се не могу поништити никаквим гласањем. Вучић не одлази са политичког врха као неко ко је оставио опустошену земљу, већ као лидер који је Србију подигао из економског бездана, врати јој покидано самопоштовање и претворио је у регионалног економског гиганта.

Када се подвуче црта испод претходне деценије и по, пред грађанима остају стотине километара најмодернијих ауто- -путева и брзих пруга које су премрежиле земљу и повезале је са регионом и Европом. Остају нове и комплетно реновиране болнице, клинички центри, научно-технолошки паркови и индустријске зоне у градовима у којима се деценијама није чула фабричка сирена. Остаје податак о драстичном смањењу незапослености, привлачењу рекордних страних директних инвестиција и стабилном курсу динара који је издржао све светске финансијске потресе. То су необориви параметри који творе легат једне политике. Нова власт, предвођена студентском листом, не затиче Србију на коленима као што је Вучић затекао 2012. године, већ затиче економски стабилну, модернизовану и инфраструктурално спремљену државу за 21. век.

Тако је уместо „Српска земља“ – како је српски народ звао своју државу од њеног настанка до 19. века, за националисте постала „Српске земље“. Већ у комунизму већини Срба сам придев „српски“ постао је неприхватљив. Српство је остало мило само угроженима – Србима у Српској, Крајишницима

МЕРА ДРЖАВНИКА У ТРЕНУЦИМА ПОВЛАЧЕЊА

Лако је владати и показивати моћ када иза себе имате убедљиву већину, медијску доминацију и подршку народа. Међутим, стварни формат и унутрашња снага једног политичара мере се онда када наступи тренутак пораза. Велики лидери се не препознају по томе што никада не губе, већ по томе како прихватају пораз и са колико достојанства уступају место другима, стављајући државни интерес изнад личне сујетности и страначког картела.

Прихватањем изборног резултата без горчине, без позивања на уличне нереде и без злоупотребе државног апарата за очување власти, Александар Вучић је одржао лекцију из политичке зрелости читавом региону. Показао је да је његова визија увек била усмерена на очување мира и стабилности Србије, а не на слепо држање за фотељу по сваку цену. Тим чином, он је сачувао народно јединство и спријечио унутрашње подјеле које би у данашњим геополитичким околностима биле фаталне по суверенитет земље. Овај потез је круна његовог државничког формата и доказ да је реч о политичару који размишља о наредним покољењима, а не само о наредним изборима.

ИСПИТ ЗРЕЛОСТИ ПРЕД НОВОМ ВЛАШЋУ И СТУДЕНТСКОМ ЛИСТОМ

Са друге стране, убедљива победа опозиционе студентске листе носи са собом огромну одговорност и тешко бреме које тек треба понети. Добити поверење грађана на валима незадовољства, енергије младости и предизборних обећања јесте значајан политички успех, али управљање државом изискује сасвим другачији скуп вештина, знања и отпорности. Бити опозиција значи критиковати и нудити алтернативе; бити власт значи свакодневно доносити тешке, непопуларне и комплексне одлуке у свету који се налази у стању глобалног рата и економске несигурности.

Нова младост и нова енергија које улазе у државне институције брзо ће се суочити са суровом реалношћу међународних односа. Пред њима нису теоријске расправе са универзитетима, већ брутални геополитички притисци, енергетске кризе, балансирање између Истока и Запада и очување националних интереса на Косову и Метохији и у Републици Српској. Први и најважнији испит за нову победничку опцију биће способност да сачувају континуитет економског раста и стабилности које им је оставио Вучић. Сваки покушај реваншизма, лова на вештице или рушења већ изграђених система одвешће Србију у регресију, а одговорност за то сносиће управо они који су обећали бољу будућност.

ГЕОПОЛИТИЧКИ КУРС И ОЧУВАЊЕ СУВЕРЕНИТЕТА

Једно од највећих достигнућа Вучићеве ере јесте сачувана војна неутралност и самосталност у доношењу спољнополитичких одлука. Србија је под његовим вођством успешно одолијевала ултиматумима са Запада да уведе санкције Русији, док је истовремено отварала врата инвестицијама из Кине и градила партнерства широм света. Та независна позиција омогућила је Србији да постане незаобилазан фактор стабилности на Балкану и уважаван саговорник у свим светским метрополама.

За нову власт, очување ове суверене позиције биће највећи и најопаснији изазов. Инострани центри моћи без сумње ће покушати да искористе политичку промену у Београду како би Србију поново вратили у статус послушника који без поговора извршава туђе налоге. Уколико нова влада подлегне тим притисцима и наруши тешко изграђени баланс, народ ће врло брзо увидети колика је била вредност Вучићеве непоколебљивости и способности да каже „не“ када су у питању витални национални интереси. Вучићев модел независне политике остаје као светионик и мерило према ком ће се оцењивати сваки будући потез нове власти.

Када се подвуче црта испод претходне деценије и по, пред грађанима остају стотине километара најмодернијих ауто-путева и брзих пруга које су премрежиле земљу и повезале је са регионом и Европом

РЕГИОНАЛНИ ОДЈЕК: ПОРУКА СТАБИЛНОСТИ ЗА ЦРНУ ГОРУ И РЕГИОН

Изборни процес у Србији увек има снажне политичке тектонске потресе и одјеке у читавом региону, а посебно у Црној Гори и међу српским народом у дијаспори. Признавањем резултата и мирном предајом власти, Србија је послала поруку да је израсла у стабилну и модерну демократију која не зависи од једног појединца, већ од снаге својих институција и свести свог народа.

За Србе у региону, снажна и економски стабилна Србија остаје једини прави ослонац и заштитник културног и националног идентитета. Дела која је Вучић урадио на повезивању српског народа – од заједничког обележавања историјских датума до финансијске и инфраструктурне помоћи општинама у Републици Српској и Црној Гори – поставила су стандард који ниједна будућа власт у Београду не сме и не може занемарити. Срби у региону данас знају да је Србија довољно јака да заштити своје сународнике, а тај осећај сигурности директан је производ Вучићеве вишегодишње државничке стратегије.

Када се стишају изборне страсти и када нови политички актери преузму своје кабинете, историја ће дати свој коначни суд

ПОГЛЕД У БУДУЋНОСТ: ЛЕГАТ КОЈИ НАДИЛАЗИ ФУНКЦИЈЕ

На крају, када се стишају изборне страсти и када нови политички актери преузму своје кабинете, историја ће дати свој коначни суд. Александар Вучић са власти не одлази као поражени политичар, већ као државник који је завршио једну велику и успешну историјску мисију. Он је успео у ономе у чему многи његови претходници нису: оставио је иза себе уређену, економски подигнуту, инфраструктурно модернизовану и поштовану државу.

Избори су показали да је Србија демократски зрела да мења власт без капи крви и без унутрашњих сукоба, а то је можда и највеће достигнуће Вучићеве ере. Његов утицај на политички живот Србије и региона остаје огроман, јер се стварни ауторитет једног лидера не мери бројем печата у кабинету, већ величином дела која остају иза њега и поштовањем које ужива међу својим народом. Србија улази у нову фазу, али темељи на којима стоји носиће име и печат Александра Вучића још дуги низ деценија.