Премотајмо време око пет милијарди година унапред и наше Сунце изгледаће отприлике као планетарна маглина позната као Месије 27 (M27) или Маглина Тег. Реч је о огромном облаку гаса и прашине који је одбацила умирућа звезда, а који обасјавају последњи остаци њеног сјаја.
„Звездани дим“ који окружује остатак некадашње звезде чине пре свега кисеоник, водоник и сумпор, док се гушће формације гаса јасније издвајају у огромном облаку материјала. Временом ће тај космички материјал постати део нових звезда и планета, пише Наутилус.
Овај спектакуларни призор заправо је једна од последњих фаза у животу звезде попут нашег Сунца. Када таквој звезди почне да понестаје водоника, она се шири и претвара у црвеног џина. За око пет милијарди година и Сунце ће проћи кроз исту трансформацију, а његово ширење вероватно ће бити довољно да прогута Меркур, Венеру и Земљу. Ако човечанство тада још буде постојало, до тог тренутка мораће да пронађе начин да преживи негде другде.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Док се спољашњи слојеви црвеног џина избацују у свемир, маса звезде знатно се смањује. Иза ње остаје много мањи и изузетно врели бели патуљак, који се може видети у средишту. А када астрономи кажу „врели“, мисле на температуру од најмање 84.700 степени Целзијуса. Поређења ради, температура на површини нашег Сунца износи око 5.500 степени Целзијуса.
Управо снажно зрачење белог патуљка обасјава гас који је звезда претходно одбацила и ствара призор какав данас видимо код Месијеа 27. Ипак, та космичка светлосна представа, бар у астрономским размерама, не траје дуго, највише око 25.000 година. Како се облак гаса све више шири и разређује, маглина постепено бледи, док се бели патуљак током милијарди година полако хлади.
Занимљиво је да су планетарне маглине добиле име зато што посматране телескопом могу да подсећају на планете, иако саме планете немају никакве везе са њиховим настанком.
M27 налази се на око 1.360 светлосних година од Земље, у сазвежђу Лисице, и има посебно место у историји астрономије као прва откривена планетарна маглина. Открио ју је француски астроном Шарл Месије 1764. године.
У његово време могла се видети тек као овална, замагљена мрља светлости. Готово три века касније, савремени телескопи омогућавају нам да далеко детаљније посматрамо облаке гаса које је звезда одбацила и остатак њеног језгра у средишту маглине. Истовремено нам пружају редак поглед на далеку будућност нашег Сунчевог система и призор који би за неколико милијарди година могао да остане иза нашег Сунца.
