Једно заустављање Меклареновог болида инспирисало је лекаре да промене начин збрињавања пацијената. Прецизна подела задатака, припремљена опрема и јасна комуникација прешле су из бокса Формуле 1 у операционе сале, неонатологију и хеликоптерску хитну помоћ.
Када су механичари Мекларена на Великој награди Шпаније 2001. године за мање од седам секунди допунили гориво, заменили гуме и пренели информације возачу, за њих је то био уобичајен посао. Нису могли да знају да ће њихов рад покренути промене далеко од тркачке стазе.
Како за BBC пише новинарка специјализована за Формулу 1 Ели Ман, доктор Мартин Елиот и његове колеге гледали су трку у просторији за одмор лондонске дечје болнице „Грејт Ормонд стрит”. Управо су завршили операцију којом су спасли живот малом детету.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Кратак телевизијски призор подстакао их је да преиспитају сопствени рад. Посебну пажњу привукао им је начин на који велики број људи, под снажним временским притиском, извршава различите задатке у строго утврђеном редоследу.
У болници је један од осетљивих тренутака био пребацивање пацијента из операционе сале на интензивну негу. Требало је истовремено преузети опрему, наставити збрињавање и пренети важне податке новом тиму. Лекари су у организацији тркачког бокса препознали принципе који би могли да смање ризик од пропуста.
Из Фераријевог бокса у болничку собу
Медицински тим посетио је Фераријеву фабрику у Маранелу, где је проучавао поделу улога, комуникацију и координацију механичара. Потом су лекари и медицинске сестре почели да примењују јасније утврђене процедуре.
Сваки поступак започињао је контролном листом, уз прецизно одређене задатке и одговорности. Подаци о пацијенту преношени су из операционе сале тиму интензивне неге, док су уочени недостаци исправљани, а поступци увежбавани.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаИстраживање болнице и Универзитета у Оксфорду, објављено 2007. године, показало је да је нови начин примопредаје смањио техничке грешке, изостављање информација и време потребно за предају пацијента.
Елиот, тада специјалиста дечје кардиоторакалне хирургије, објаснио је да болничко окружење на сваком кораку носи потенцијалну опасност. У Формули 1 препознао је тежњу ка прецизности која обухвата и технику и организацију.
– Створили су окружење потпуне прецизности, не само у инжењерству него и у поступцима, јер ни финансијски ни због резултата трке не могу себи да приуште пропуст – рекао је он.
За њега је поређење имало јасан смисао: драгоцени живот на болничким колицима захтева да сваки корак буде правилно изведен. Модел су касније прихватили и други здравствени тимови.
Лекције за збрињавање најмлађих
Слична сарадња повезала је пре петнаестак година Вилијамс и Универзитетску болницу Велса, са циљем унапређења реанимације новорођенчади. Џема Фишер, некадашња Вилијамсова стручњакиња за учинак људи у тиму, препознала је колико распоред опреме може да утиче на брзину реаговања.
Анализа видео-снимака показала је хаотичне стране хитних интервенција: више људи говорило је истовремено, а опрема се није увек налазила тамо где је била потребна. Проблеми су успоравали рад и отежавали координацију.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаРешење је подразумевало договор о томе ко где стоји, ко се у одређеном тренутку слуша и на којем месту се налази сваки део опреме. Таква организација омогућила је бржу и ефикаснију реакцију.
После интервенција уследили су разговори о ономе што се догодило и могућим побољшањима. Промене су охрабриле и млађе лекаре да укажу на проблеме без страха да ће бити окривљени.
Сарадња се проширила и на инжењерство. Вилијамс и компанија Advanced Healthcare Technology развили су „Бејбипод”, транспортну капсулу од угљеничних влакана за бебе. Конструисана је да издржи ударно оптерећење од 20 G и помогне у заштити најмлађих пацијената током транспорта.
Минут и по који повређеном може изгледати као вечност
Примена искустава Формуле 1 наставља се и у хитној медицини. Током овогодишње трке на Силверстону представљена је сарадња са службом хеликоптерске хитне помоћи Корнвола, у којој је време до полетања скраћено са пет на три и по минута.
Побољшање је постигнуто познатим методама: организованим почетком рада, унапред припремљеном опремом и јасном комуникацијом. Сваки члан тима знао је шта треба да уради.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаДејвид Ричардс, председник организације Motorsport UK и некадашњи шеф тимова BAR и Бенетон, указао је на значај тих деведесет секунди.
– Минут и по можда не делује много када посматрате целу слику. Али када лежите поред пута, паднете са коња или се повредите после пада низ литицу, ти минути повређеном морају изгледати као године – рекао је Ричардс.
Партнерство ће наставити да тражи начине за додатно скраћивање времена реаговања. Четврт века после пит-стопа који је привукао Елиотову пажњу, искуства са тркачке стазе и даље помажу медицинским тимовима да раде прецизније, брже и безбедније.
