Муамер Гадафи, дугогодишњи лидер Либије, један од истакнутих лидера Трећег света и Покрета несврстаних, идејни творац Афричке уније, убијен је 20. октобра 2011. године, пре 15 година.
На челу Либије налазио се од септембра 1969. до свргавања, на таласу такозваног Арапског пролећа 2011. године.
Рођен је у селу Каср Абу Хади, јужно од Сирта, у бедуинској породици берберског порекла. Иако се узимало да је рођен 7. јуна 1942. године, тај податак, односно датум, заправо није сигуран.
Либија, тада италијанска колонија, у то време била је поприште борби са Британцима у склопу Другог светског рата. Италијанске и немачке трупе под заповедништвом Ервина Ромела настојале су да из Либије заузму Египат, пре свега Суецки канал, што се завршило неуспехом инвазионих снага, односно одлучном победом Британаца.
ФОТО: Shutterstock / Sodel VladyslavИталијани су се у Либији налазили од 1912. године, када су преотели Триполитанију и Киренајку од Турске. Потоњим спајањем две историјске покрајине и Фезана у унутрашњости, Италијани су обликовали колонију коју су назвали Либија, ослањајући се на терминологију античког Рима, када је тај назив означавао Африку уопште.
Пошто је Италија поразом у Другом светском рату изгубила колонијалну империју (Либија, Додеканез, Еритреја, Сомалија, извесно време и Етиопија и Албанија), Либија се нашла под привременом управом Британаца и Француза, да би децембра 1951. године постала независна краљевина под династијом Сенуси.
Краљ Идриз (1890–1983), који је Либијом владао од 1951. до 1969. године, био је изданак породице Сенуси, која је имала озбиљну политичку улогу на том простору бар од друге половине 18. века, предводећи један суфијски ред, знаменит по борбености.
Сматра се да се млади Муамер Гадафи за арапски национализам определио током школовања у Сабхи, у Фезану, у Сахари, где се породица преселила. Даље образовање наставио је у Бенгазију, средишту Киренајке, у војној школи, после краткотрајног боравка на студијама историје у Триполију.
Имао је свега 27 година када је, као млади официр, са групом истомишљеника организовао преврат 1969. године, којим је краљ Идриз свргнут. После државног удара, земљом је у прво време руководило тело под именом Револуционарни савет, чија је прва личност био Гадафи.
Несумњиво је да је на њега пресудно тих година утицао пример Гамала Абдела Насера, који је сличан преврат извео у Египту, да би потом постао водећа личност панарапског национализма.
Познато је такође да је проучавао литературу о Француској револуцији 1789. године, као и биографије Кемала Ататурка или Абрахама Линколна, односно дело Мишела Афлака, политичког мислиоца родом из Сирије.
Претходно је Либија, пустињска земља са танушним појасом земљишта погодног за земљорадњу у приобалном појасу, била оличење тешког сиромаштва. Истина, широк приобални појас јужног Средоземља који је поседовала доносио јој је у време такозваног Хладног рата извесну стратешку важност. Потом је 1959. године у пустињској унутрашњости земље откривена нафта.
„Црно злато“ ће за иначе слабо настањену Либију постати извор благостања, по којем је владавина Муамера Гадафија упамћена.
За разлику од других арапских средина у којима је пронађена нафта, где је, макар у прво време, она искључиво била извор невероватне раскоши и екстраваганције уског круга властодржаца, Гадафи се определио за озбиљно подизање животног стандарда већине сународника.
Да би се у наредној фази посветио озбиљним развојним програмима, попут великог програма мелиорације и озелењавања пустиње.
У прво време опрезно, а временом све одлучније, национализовао је све крупније привредне активности, уклонивши страно присуство и из нафтне индустрије. Можда још одважнија била је одлука да се стране војне базе затворе.
Своју политичку визију назвао је Трећа међународна теорија, што је уобличено у публикацији „Зелена књига“ (1976).
Устројио је тела названа Народни конгреси, која је замислио као вид непосредне демократије.
Коначно, наредне 1977. године прогласио је концепт џамахирије, што је описао као либијски социјализам. Конкретно, то је значило да је вођена социјално одговорна политика, са масовном станоградњом, збрињавањем већег дела популације и озбиљним здравственим и образовним системом.
Гадафи је такође осмислио и покренуо револуционарни пројекат „Велика река коју је створио човек“. Био је то огроман хидросистем, највећи пројекат наводњавања у свету. Из дубина сахарске пустиње извлачена је вода и усмеравана на раздаљину од чак 1.600 километара, чиме је обезбеђивано око 70 одсто потреба за слатком водом у Либији.
Изградња је започела августа 1984. године у виду система цеви дужине 2.820 километара, са више од 1.300 бунара, углавном дубљих од 500 метара. Намера је била, што је делом и остварено, да се, осим обезбеђења пијаће воде, омогући и широко наводњавање.
С друге стране, пошто се политички и финансијски стабилизовао, одважио се на ширу политичку акцију ван граница своје земље, што ће му створити бројне непријатеље, а вероватно на крају довести и до трагичног краја. Пре свега, врло одлучно је помагао Палестинце, што је значило и подршку њиховим оружаним, па и терористичким активностима.
Осим Палестинаца, финансирао је и на друге начине помагао разне политичке, па и терористичке организације, од америчке Нације ислама и Црних пантера до ИРА-е.
Имао је везе и са терористичком групом познатом као Црни септембар, упамћеном по отмици израелских спортиста током Олимпијских игара у Минхену 1972. године или по покушају преврата у Јордану, укључујући и намеру ликвидације краља Хусеина. Пружао је притом уточиште многима, све до Иди Амина. Није крио да помаже Карлосу Шакалу (Иљичу Рамирезу), тада глобално најпознатијем терористи.
Повезиван је отуда са бројним терористичким актима у Европи, мање или више основано, као што су напади из децембра 1985. године на аеродромима у Риму и Бечу или експлозија у дискотеци у Берлину, априла 1986. године, када је убијено шест америчких војника, а приближно 200 особа је рањено. Истрага је као доказ либијске улоге истицала пресретнуту поруку између либијског представништва у ДДР-у и Триполија.
Вашингтон је отуда увео санкције Либији, а априла 1986. године САД су бомбардовале Триполи и Бенгази. Погинуло је 37 лица, међу њима и Гадафијева усвојена кћи. Изјавио је затим, на свој карактеристичан начин, да ће америчком председнику Роналду Регану „одсећи нос“.
Уплео се такође у погранични сукоб са Чадом, с намером да Либији припоји део севера те земље, планински венац Тибести, уз јужну границу Либије, ослањајући се притом на споразум Лавал–Мусолини из 1935. године, када је Италији Француска обећала појас Аузу, површине приближно 114.000 квадратних километара. У зони Тибести претходно су откривена лежишта уранијума. На крају, Либија је била приморана да се повуче пошто је Француска одлучно подржала територијалну целовитост Чада.
Британци су исто тако 1987. године пресрели брод „Ексунд“, трговачки брод натоварен наоружањем и експлозивом из Либије, намењеним Ирској републиканској армији (ИРА).
Пад Боинга 747 изнад Локербија у Шкотској 1988. године, када је погинуло 270 особа, за шта је оптужена Либија, додатно је отежао његов положај. Био је то Панамов лет 103 из Франкфурта ка Детроиту. Дуго одбацујући одговорност, Гадафи је 2003. године пристао на обештећење породица жртава.
У последњој фази посветио се идеји панафриканизма. Један је од твораца Афричке уније, којом је председавао 2009. и 2010. године.
Свргнут је на таласу такозваног Арапског пролећа 2011. године. Побуна, која је започела у суседном Тунису, распламсала се у источном делу земље, у Киренајки, чему је допринело присуство 1,5 милиона радника из Египта. Против Гадафија удружиле су се не само земље Запада већ и различите, наизглед супротстављене групације, од исламских екстремиста до заговорника вестернизације.
Уследила је интервенција НАТО-а. Јула 2011. године циљано су разарана и постројења за прераду воде, Гадафијево ремек-дело. Током грађанског рата који је уследио, мелиорациони систем је девастиран.
Гадафи је заробљен у Сирту и, после злостављања, убијен 20. октобра 2011. године.
