Шећер је постао готово неизбежан део савремене исхране, од заслађених пића и слаткиша до производа који се не доживљавају као десерти. Ипак, све већи научни интерес усмерен је на питање да ли време у којем почињемо да уносимо веће количине шећера може да буде једнако важно као и његова укупна количина. Посебно се издваја период од трудноће до друге године живота, када се интензивно развијају метаболички и хормонски механизми који ће касније учествовати у регулисању енергије и телесне масе, пише News in Health.
Истраживање објављено у часопису Science 2024. године указало је на повезаност ограниченог уноса шећера током раног животног доба са мањим ризиком од дијабетеса типа 2 и високог крвног притиска у каснијим годинама. Резултати су отворили важно питање за јавно здравље о томе да ли би промена прехрамбених навика у најранијем узрасту могла да смањи ризик од болести које се обично откривају тек деценијама касније.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Организам се прилагођава условима у којима расте
Рани развој представља период у којем организам успоставља механизме неопходне за правилно функционисање. На исхрану у том добу не треба гледати само као на извор енергије за раст већ и као на један од фактора који утичу на развој метаболизма.
Инсулин, хормон који регулише ниво глукозе у крви, има важну улогу у овом процесу. Када ћелије временом постану мање осетљиве на његово деловање, може да се развије инсулинска резистенција, која повећава ризик од дијабетеса типа 2. Ипак, настанак овог поремећаја не може се приписати само шећеру, важни су и наследни фактори, физичка активност, телесна маса и укупни квалитет исхране.
Научни значај раног излагања шећеру зато није у тврдњи да он унапред одређује здравље појединца, већ у могућности да услови током развоја утичу на каснију осетљивост организма на различите факторе ризика.
ФОТО: Daniel Beckemeier/ShutterstockШећер је све теже избећи у савременој исхрани
Један од највећих изазова јесте то што се шећер не уноси само кроз слаткише. Заслађени јогурти, житарице за доручак, готови сосови и безалкохолна пића могу да садрже значајне количине додатих шећера. Када се такви производи конзумирају свакодневно, њихов допринос укупном уносу лако остаје непримећен.
Посебно су важна заслађена пића, јер калорије унете на тај начин често слабије доприносе осећају ситости него чврста храна. Због тога човек може да унесе значајну количину калорија, а да притом не смањи количину хране коју поједе током остатка дана.
Важно је истаћи и да није оправдано изједначавати шећере из целог воћа са додатим шећерима у индустријским производима. Воће садржи влакна, воду и друге хранљиве материје, док заслађена пића често обезбеђују шећер без сличне нутритивне вредности. Светска здравствена организација препоручује да слободни шећери обезбеђују мање од 10 одсто укупног дневног уноса калорија, а њихово смањење на мање од пет одсто могло би да донесе додатне здравствене користи.
ФОТО: Inside Creative House/ShutterstockПревенција почиње пре појаве болести
Ране прехрамбене навике не формирају се само у породици, већ на њих утиче и окружење у којем дете одраста. Доступност квалитетне хране, оглашавање производа намењених деци, информисаност родитеља и јасно означавање састава намирница могу значајно да утичу на усвајање здравијих навика.
Значај ових сазнања зато је пре свега у бољем разумевању периода у којем се постављају темељи каснијег здравља. Истраживање указује да навике усвојене у најранијем узрасту могу имати последице које постају видљиве тек деценијама касније, што додатно наглашава значај исхране током детињства.
Кључна порука је да превенција хроничних болести не почиње тек када се појаве повишен крвни притисак, поремећаји нивоа глукозе или вишак телесне масе. Она почиње много раније, кроз квалитет исхране и услове у којима деца расту, али се наставља и током одраслог и старијег доба. Смањење уноса додатих шећера, разноврсна исхрана и редовна физичка активност могу да допринесу очувању здравља, без обзира на то у којем животном периоду се такве промене уведу.
Најважнији закључак зато није да рана изложеност шећеру унапред одређује човекову будућност, већ да разумевање њених могућих последица пружа прилику да се ризици препознају раније и да се здравље будућих генерација заштити пре него што се болести развију.
