Законодавни и економски маневри светских сила усмерени су на продужење живота старог атома. Међутим, продужење рада реактора ствара озбиљну геополитичку зависност у ланцу снабдевања горивом
Глобална енергетска мапа реконфигурише се кроз жестоке економске притиске, геополитичка преслагавања и драстичне регулаторне заокрете. Одговор на потребу за базном енергијом више није спора изградња нових капацитета, већ масовно продужење оперативног века постојеће нуклеарне флоте. Тренутно у свету ради преко 410 реактора просечне старости 35 година. Према подацима Међународне агенције за енергетику (IEA), продужење радног века ове флоте за само једну деценију обезбеђује додатних 26.000 TWh нискоугљеничне струје, што директно мења инвестициону оправданост и динамику глобалне зелене транзиције.
Финансијска рачуница овог процеса је брутално неумољива. Док изградња новог блока велике снаге захтева капитална улагања од 7 до 12 милијарди долара и рокове који ретко трају краће од једне деценије, ревитализација постојећег реактора кошта између 500 и 1.100 долара по киловату (kW) инсталиране снаге. Овакав приступ спушта гарантовану цену производње (LCOE) на ниво осетно испод 40 долара по мегават-часу (MWh). Из угла макроекономије, инвестиција у виталност старог атома представља убедљиво најјефтинији и најсигурнији начин за одржавање индустријске конкурентности једне државе.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Ова економска реалност покреће тектонске геополитичке промене, а Сједињене Државе предводе овај регулаторни талас. Америчка Нуклеарна регулаторна комисија (NRC) креирала је правни оквир за накнадно продужење лиценце (SLR), који реакторима пројектованим за 40 година рада омогућава продужење прво на 60, а сада и на укупно 80 година оперативног века. Више од 15 реактора, укључујући Peach Bottom, већ је обезбедило ове дозволе. Кроз савезни програм Civil Nuclear Credit вредан 6 милијарди долара, држава директно спречава прерано гашење профитно угрожених нуклеарки. Историјски преседан јесте и доношење одлуке о рестарту угашеног реактора Palisades у Мичигену.
Најдрастичнији пример законодавног обрта представља Белгија, која је званично суспендовала свој закон о потпуном нуклеарном гашењу из 2003. године и правно обавезала оператера Engie да продужи рад реактора Doel 4 и Tihange 3 за додатних 10 година
У Европи се дешава идентичан регулаторни заокрет подстакнут потребом за енергетским суверенитетом. Француска влада је кроз измене Закона о енергетској транзицији уклонила раније правно ограничење које је удео нуклеарне енергије у националном миксу лимитирало на 50 процената. Француска агенција за нуклеарну безбедност (ASN) одобрила је пакет за продужење рада реактора снаге 900 MW са 40 на 50 година, а тренутно се усваја правна регулатива за продужење до 60 година рада за комплетну флоту од 56 активних реактора. Најдрастичнији пример законодавног обрта представља Белгија, која је званично суспендовала свој закон о потпуном нуклеарном гашењу из 2003. године и правно обавезала оператера Engie да продужи рад реактора Doel 4 и Tihange 3 за додатних 10 година.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
У Азији су законодавне промене још агресивније вођене економским опстанком. Јапан је преформатизовао комплетну безбедносну регулативу усвојену након Фукушиме. Тамошњи парламент је кроз нови GX (Green Transformation) пакет закона омогућио да се периоди у којима су реактори били угашени ради инспекција званично изузму из обрачуна лимита од 60 година рада, чиме је оперативни век продужен преко ове историјске границе како би се смањио увоз скупог течног природног гаса (LNG). Јужна Кореја је поништила претходну политику постепеног напуштања нуклеарне енергије и покренула правне процедуре за продужење дозвола за рад својих десет најстаријих реактора, са циљем да нуклеарни удео подигне на 30 одсто до 2030. године.
Пошто руски државни холдинг Росатом тренутно контролише скоро 45% глобалних капацитета за обогаћивање уранијума, западне економије хитно усвајају законске акте попут америчког Prohibiting Russian Uranium Imports Act
Међутим, продужење рада реактора ствара озбиљну геополитичку зависност у ланцу снабдевања горивом. Модернизовани реактори захтевају високо обогаћени уранијум ниске градације (HALEU). Пошто руски државни холдинг Росатом тренутно контролише скоро 45% глобалних капацитета за обогаћивање уранијума, западне економије хитно усвајају законске акте попут америчког Prohibiting Russian Uranium Imports Act. Тиме покушавају да кроз државне субвенције и конзорцијуме Urenco и LIS Technologies изграде сопствене капацитете за центрифугирање како продужени век електрана не би зависио од геополитичких санкција. Док Кина убрзано гради нове капацитете и преузима технолошки примат, за мања енергетска тржишта ревитализација постојећег атома постаје једини правно и економски изводљив начин за очување базичне независности.
