Декларација о правима човека и грађанина, један од најзначајнијих докумената Француске револуције, усвојена је 26. августа 1789. године. Њених 17 чланова поставило је темеље новог схватања слободе, једнакости и односа грађана и државе, а идеје које је прокламовала далеко су превазишле границе Француске и постале важан део развоја савремених људских права.
Француска се крајем 18. века налазила у дубокој политичкој, друштвеној и финансијској кризи. Друштво је било подељено на три сталежа, при чему су свештенство и племство уживали бројне привилегије, док је највећи део становништва припадао трећем сталежу и сносио највећи порески терет.
Незадовољство таквим поретком било је један од главних покретача Француске револуције, која је почела 1789. године. Представници трећег сталежа прогласили су се Народном скупштином, а убрзо је започео процес рушења старог феудалног система и изградње новог политичког поретка.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
У таквој атмосфери настала је потреба да се јасно формулишу основна права грађана и принципи на којима би требало да почива нова држава. Посланици су током августа расправљали о тексту документа, а коначна верзија усвојена је 26. августа.
На идеје садржане у Декларацији снажно су утицали просветитељски мислиоци попут Жан-Жака Русоа, Шарла Монтескјеа и Волтера. Значајан је био и утицај Америчке револуције и докумената насталих током борбе америчких колонија за независност.
Већ у првом члану Декларације наведено је да се људи рађају и остају слободни и једнаки у правима. Та тврдња представљала је директан удар на друштвени систем у којем је положај појединца у великој мери зависио од порекла и сталежа којем припада.
Као основна природна и неотуђива права наведени су слобода, својина, безбедност и отпор угњетавању. Истовремено је истакнуто да извор суверенитета почива у нацији. То је значило радикално удаљавање од идеје да краљ влада на основу божанског права и да његова власт не зависи од воље становништва.
Декларација је дефинисала и слободу као могућност човека да чини све што не наноси штету другоме. Закон је требало да буде исти за све грађане, без обзира на њихово порекло или друштвени положај.
ФОТО: Shutterstock AIПосебно место добиле су слобода мишљења и слобода изражавања. Слободна размена идеја и ставова проглашена је једним од најважнијих права човека, што је имало велики значај у времену у којем су цензура и контрола штампе биле уобичајене.
Документ је садржао и принципе који су касније постали важни за модерно кривично право. Нико није могао бити оптужен, ухапшен или затворен осим у случајевима и на начин предвиђен законом, а прихваћено је и начело да се особа сматра невином док се не утврди њена кривица.
Ипак, из данашње перспективе, Декларација је имала значајна ограничења. Иако је говорила о универзалним правима човека, жене нису добиле иста политичка права као мушкарци. Француска списатељица и активисткиња Олимп де Гуж због тога је 1791. године објавила Декларацију о правима жене и грађанке, захтевајући политичку и друштвену равноправност жена.
Постојала је и очигледна противречност између проглашених универзалних права и ропства у француским колонијама. Управо су питања о томе ко заиста припада категорији слободних и равноправних људи наставила да прате револуционарну Француску у годинама које су уследиле.
ФОТО: Shutterstock AIУпркос тим ограничењима, значај Декларације о правима човека и грађанина био је огроман. Њени принципи утицали су на касније уставе, политичке покрете и борбе за грађанска права широм Европе и света.
Идеје о једнакости пред законом, народном суверенитету, слободи говора и заштити појединца од самовољне власти државе данас делују као основни принципи демократског друштва. Крајем 18. века, међутим, оне су представљале револуционарни захтев за потпуно другачијим уређењем друштва.
Због тога 26. август 1789. није важан само у историји Француске револуције. Декларација усвојена тог дана постала је један од докумената који су обликовали модерно схватање људских и грађанских права и поставили питање које остаје актуелно и више од два века касније – где се завршава власт државе, а почињу права појединца.
