Разорност пожара: Лекције из Делиблатске пешчаре и Столова

Ватрене стихије све чешће измичу контроли, остављајући за собом тешке последице по природу и људе. Док човек има велики удео у њиховом настанку и ширењу, остаје дилема колико природа може сама да се опорави и где су границе наше одговорности

У селу Врнчани код Горњег Милановца све је почело једним блеском, да би неколико тренутака касније дом шесточлане породице Павловић био у пламену. Ватрогасци су стигли са два возила, али кућа је већ била уништена, јер је било потребно свега тридесетак минута да нестане све оно што су годинама стицали и да их пожар, изазван ударом грома, врати на почетак. У том тренутку, међутим, било је важно само да се извуче жива глава.

Овакве и сличне приче неретко лети пристижу из различитих делова Србије када због високих температура, сушног периода и ниске влажности ваздуха пожари постају једна од највећих опасности за природу, али и човека. Ни овогодишња сезона није изузетак.

Недељама уназад читамо и гледамо призоре ватре која у појединим деловима наше земље гута све пред собом, док се ватрогасци грчевито боре да пламен ставе под контролу. Највише пажње привлачи пожар у Делиблатској пешчари, али то није једино место у Србији где се ових дана води борба са ватром.

Колико је озбиљна тренутна ситауција са пожарима и да ли као држава имамо довољно капацитета за њихово гашење разговарали смо са начелником Оперативног центра Сектора за ванредне ситуације Миланом Коцићем.

ОД ВАРНИЦЕ ДО ВАТРЕНЕ СТИХИЈЕ

Коцић истиче да током дана постоји више мањих пожара на отвореном, али да се они решавају брзо и ефикасно. У тренутку нашег разговора четири пожара су се издвајала по времену трајања, величини опожарене површине и количини гориве материје која је на располагању. Срећом, у међувремену су два велика пожара локализована, па су као најизазовнија жаришта остала она у Делиблатској пешчари и на планини Столови.

Најкомпликованија ситуација је у Делиблатској пешчари где је пожар захватио више од 3.000 хектара, због чега се са разлогом пореди са оним из 1996. године када је на истом месту изговорело око 3.800 хектара.

Коцић је за наш лист објаснио због чега су пожари у Делиблатској пешчари и на планини Столови толико изазовни за гашење.

„У овом тренутку успевамо да покријемо све. Морам да нагласим да нисмо сами у овоме“, истиче начелник Оперативног центра Сектор за ванредне ситуације Милан Коцић

„Најкомпликованија ситуација је у Делиблатској пешчари. Огромна површина је у питању. Ми на лицу места имамо велики број људи, имамо довољно капацитета да то угасимо. Међутим, проблеме највише прави подлога, јер је песак јако растресит и мекан и то нас спречава да озбиљну ватрогасну механизацију, односно камионе са већом количином воде, ангажујемо по дубини саме шуме и саме пешчаре, већ морамо то да радимо са мањим возилима и пешке.

Други већи пожар је на Столовима код Краљева. Опожарена површина је око 200 хектара. Оно што је специфично за овај терен јесте да се пожар тренутно налази у једној котлини где возилима не може да се приђе. Терен је комплетно неприступачан, па нам једино остаје да смањујемо интензитет и да вршимо хлађење пре свега дејством хеликоптера и у оној мери у којој људи могу пешке да приђу“, објашњава Коцић.

Велики пожари привлаче и захтевају највише пажње, међутим, никако не треба занемарити ни оне мање, чији број варира из дана у дан, али чије гашење такође захтева ангажовање људства и механизације. Тако је, на пример, 5. августа забележено 178 пожара. На срећу, већина је била локалног карактера.

Зато се поставља питање да ли Србија има довољно капацитета да истовремено одговори на више пожара на различитим локацијама.

„У овом тренутку успевамо да покријемо све. Морам да нагласим да нисмо сами у овоме. Не смемо да заборавимо да имамо велики број чланова добровољних ватрогасних друштава који су заиста били од огромне помоћи.

Војска Србије, не само хеликоптерима и механизацијом, већ и људством. У пешчари су били прилично активни и могу рећи веопма ефикасни. Ту су затим и грађани са локала, волонтерске организације, хуманитарне организације и слично“, наводи начелник Оперативног центра Сектора за ванредне ситуације и објашњава да је потребна нешто шира анализа да би се проценило да ли је овогодишња ситуација компликованија од претходне или не.

„Нажалост, морам и то да нагласим, ова сезона још увек није готова“, каже Коцић.

ФОТО: REUTERS/Marko Djurica

ГЛАВНИ ФАКТОРИ ИЗБИЈАЊА ПОЖАРА

С обзиром на последице климатских промена, свака наредна сезона могла би да буде изазовнија.

Дуги топлотни таласи, сушни периоди и нижа влажност ваздуха која исушује вегетацију стварају повољне услове за настанак пожара. Међутим, временске прилике не пружају одговор на питање зашто до пожара долази. У узрочно-последичној једначини важну улогу имају људски фактор, количина и врста горивног материјала, али и терен на којем пожар избије. Све то заједно одређује да ли ће ватра остати локалног карактера или ће се проширити на велике површине.

КАКО СЕ ПРИРОДА ОПОРАВЉА

     Пожари су као тема, углавном, актуелни док се ватра не угаси, међутим, њихове последице остају још дуго видљиве. Колико је времена потребно природи да се у потпуности опорави и од чега то зависи за наш недељник објашњава Слободан Милановић.
     „Често наводим један пример из часописа 'Nature', од пре две, три године. Да би се потпуно опоравила флора и фауна земљишта, која је најосетљивија јер када ту прође пожар он стерилише потпуно и побије све микроорганизме у земљишту, у неким екстремним случајевима је потребно чак и до 70 година да се поново поврати иста композиција, односно исти састав. Што не значи да се шума неће обновити за 15, 20 или 30 година. Зависи од великог броја фактора, пре свега од величине пожара, од интензитета горења. То све може да се утврди на терену после пожара. Што је већи комплекс угрожен то је теже“, истиче професор.

ФОТО: REUTERS/Marko Djurica

Када је реч о узроцима пожара, професор са Шумарског факултета Слободан Милановић у разговору за Српски недљник Компас истиче неколико кључних фактора.

„Док, с једне стране, имате временске прилике које стварају услове погодне за горење, са друге имате гориви материјал који се акумулира, нарочито у брдско-планинским подручјима где имате миграцију становништва из руралних подручја у градове или негде друго. Имате напуштене површине које су некада обрађиване, које су сада урасле у коров, трње и где се спонтано јавља шумска вегетација. То све потпомаже томе да када дође до пожара, он интензивно гори и теже се контролише. Наравно, битан фактор јесте и човек који изазива те пожаре. Да ли ће они прерасти у већи или ће остати мањи пожар зависи од конфигурације терена која може прилично да утиче на његово понашање“, објашњава Милановић.

О томе у којој мери је човек узрок пожара говори и Милан Коцић, који истиче да то не мора увек бити последица намере.

„Постоји нека класификација узрока пожара на отвореном простору, осим оних природних узорка, код нас је то најчешће удар грома или слично, постоје и оне друге ситуације где можете да кажете да је људска активност довела до појаве пожара која није изазвана употребом пламена. Имате ситуацију да је пољопривредна машина заварничила током радова. Ове године смо имали случај да је приликом кочења воза на делу пруге дошло до варничења, али да је у околини били сувог растиња и да се запалило. Имате наравно и намерне  паљевине, случајеве где је неко оставио остатке роштиља. Најчешће је људски фактор“, објашњава наш саговорник.

КЉУЧ ЈЕ У ПРЕВЕНЦИЈИ

Важан апспект у целој причи о пожарима представља и превенција, али Милановић скреће пажњу на то да је за њу неопходно знати која су подручја угроженија од других.

„Не можете да утичете на климу, она ће бити таква каква јесте. Имамо климатске промене, имаћемо све чешће и дуже сушне периоде, све дуже топлотне таласе. То је неминовност, то не можемо да променимо, барем не у скоријем року. Оно на шта можемо да утичемо јесте горивни материјал“, каже Милановић.

Са њим се слаже и начелник Оперативног центра Сектора за ванредне ситуације који наводи да превентивно деловање пре свега подразумева одржавање површина.

„Оно што је велики проблем у Србији јесте то што постоје велике површине под приватним шумама. Често се дешава да власници шума не само да нису близу, да не живе ту, већ нису ни свесни да су власници. Не можете да очекујете да као што то јавно предузеће ради и редовно чисти своју шуму и које води рачуна о здрављу стабала и извлачењу дрвног материјала. Све то утиче на смањење пожарног оптерећења. Чим имате мање материјала, чим имате здраву вегетацију, влажну вегетацију, само избијање пожара је много теже и мање вероватно“, објашњава Коцић.

„Не можете да утичете на климу, она ће бити таква каква јесте. Имамо климатске промене, имаћемо све чешће и дуже сушне периоде, све дуже топлотне таласе. То је неминовност“, истиче професор Милановић

Професор Шумарског факултета у Београду Слободан Милановић истиче још један важан фактор у превенцији – скраћивање времена од настанка пожара до интервенције.

„То се постиже развојем система за рану детекцију. И ту не можемо и не смемо искључиво да се ослањамо на сателите као што неки препоручују. Јер сателити које користимо орбитирају, односно снимају подручје наше територије у одређеним временским интервалима. Они могу да буду и неколико сати и њихова резолуција прилично варира. И онда ви не знате где се у том километру тачно десио пожар. Тако да, морамо да градимо систем за рану детекцију уз помоћ видео-надзора. Онај који би био умрежен у један систем који би био потпомогнут вештачком интелигенцијом за аутоматску детекцију пожара. Све то постоји развијено. Само треба знати локацију где их поставити на основу ових предикција где ће се пожари очекивати у будућности. Код нас данас рана детекција функционише тако што неко позове 193 односно Сектор за ванредне ситуације, а уколико нико не позове, пожар може да се развија неколико сати и тако губите драгоцено време“, каже професор, док на питање да ли је неке пожаре могуће предвидети одговара да је могуће са одређеном вероватноћом и да је то нешто што на Шумарском факултету раде.

„Правимо моделе за предикцију појаве пожара на основу фактора који на њих утичу: временске прилике, тип горивог материјала који се јавља… Топографски елементи који дефинишу географију подручја, и наравно, утицај човека. Пре свега дистанца до насеља, густина популације у одређеном подручју. Дистанца до путева. Све то може да утиче на појаву, на понашање пожара и на опожарене површине. Када правимо моделе уз помоћ вештачке интелигенције, односно машинског учења, ми користимо историјске податке за које прикупимо све те информације и онда правимо модел који после може да се примењује и на будућност.“