Прва сила која је успела да развије и пројектује тврду, меку и паметну моћ, ослањајући се на англосаксонска геополитичка учења

Сједињене Америчке Државе 4. јула 2026. године обележавају 250 година независности. Ако узмемо у обзир да је 1776. година почетак америчке државности, онда је реч о релативно младој држави, која је у кратком временском периоду успела да се позиционира као глобална сила. Данас можемо говорити о САД као држави која је у модерној политичкој историји остварила најзапаженији утицај у економској, политичкој, технолошкој, војној, дипломатској, медијској и културно-цивилизацијској сфери. Захваљујући широко распрострањеном утицају, САД активно пројектују моћ у глобалним размерама. Другачије речено, САД су прва сила која је успела да развије и пројектује тврду, меку и паметну моћ, ослањајући се на англосаксонска геополитичка учења.

Годишњица је добра прилика да америчка администрација подсети свет и своје грађане на историјски развој и изградњу доминантне позиције у међународном поретку. Томе ће додатно допринети програм „America250”, који ће послужити као платформа за презентацију Декларације независности и важних историјских догађаја, као и за продубљивање националне свести и интеграцију грађана око примарних националних интереса. Мишљења сам да ће САД инсистирати на заједничким интересима како би превазишле унутрашње поделе и припремиле грађане за нове изазове који долазе у периоду наступајућег мултиполаризма.

Борба за независност

Амерички рат за независност водио се између тринаест Уједињених колонија и Краљевине Велике Британије у периоду од 1775. до 1783. године. Идеја водиља колониста темељила се на борби за ослобођење од британске империје и свега што им је било наметнуто од стране круне. Рат за стицање независности отпочео је битком код Лексингтона 18. априла 1775. године, а већ 4. јула наредне године донета је Декларација независности, којом је проглашена самосталност у односу на британску круну. Нова држава градила се на идејама о слободи, једнакости и правди, што је био значајан политички искорак у 18. веку. Сличан искорак у том смеру била је и Француска револуција 1789. године.

Иако су последње деценије 18. века обележене бројним променама које су утицале на политичку перцепцију државног уређења и друштвених система, није остварен квалитативни скок ка миру, већ се све више ратова водило под плаштом борбе за заштиту слобода и једнакости. И сама америчка борба била је у почетку антиимперијална све док САД нису постале империја. Осим тога, САД су се од самог почетка залагале за слободе, док су истовремено толерисале ропство и уништавале староседелачке народе. Отуда противуречности које не смемо да занемаримо када анализирамо историју САД.

Посетиоци шетају простором Великог америчког државног сајма на Националном молу у Вашингтону, 25. јуна 2026. године

Успон моћи

Иако историјски осврт показује да су многе државе постојале знатно пре успостављања САД, реалполитичка анализа потврђује да се моћ не мери временским трајањем. Предуслови за брзу геополитичку експанзију САД били су развој поморске моћи и географска позиција. САД су пројектовале Атлантик и Пацифик као природне штитове од потенцијалних хиљадама километара удаљених непријатеља, али и као простор за експанзију и ширење поморске превласти. Због тога је Монроова доктрина веома значајна, будући да је пројектовала развој и ширење САД у два корака. Најпре је требало успоставити контролу над западном хемисфером, а затим векторе ширења усмерити ка Евроазији и Африци. Амерички економски успон у 19. веку и преузимање водеће улоге у светској економији били су предуслови за реализацију пројектованих циљева. На основу тога, геостратег Алфред Мехен је предвидео промену међународног поретка, указујући на то да ће британску империју (Pax Britanica) заменити виталнија и експанзивнија америчка империја (Pax Americana).

САД су још увек најмоћнија држава, али више немају предоминантну улогу на глобалном нивоу и не могу да дефинишу правила игре на основу сопствених универзалних вредности

Пораст економске моћи одразио се на раст политичких амбиција САД у глобалним размерама. Имајући у виду пораст америчке моћи, подсетићу да је за Николаса Спајкмена моћ способност наметања сопствене воље другоме и као таква има сврху само ако се оствари као надмоћ. То значи да сила и војна моћ (рат) представљају историјски незаобилазан инструмент у односима међу државама и народима. Зашто је то важно? САД су правовремено схватиле да је трговина главно оруђе политике, а да је улога војске да обезбеди добре услове за стварање светске трговачке цивилизације. Са једне стране, САД су економију виделе и као стратешки инструмент ширења утицаја. Довољно је навести Маршалов план након Другог светског рата и улагање милијарди долара у обнову западне Европе, што је уједно водило ка финансијском везивању европских држава. Реалан утицај САД остварују и кроз Светску банку, ММФ, америчке корпорације, долар као валуту и томе слично, што нам потврђује да је њихова моћ постала системска. Са друге стране, америчка морнарица била је прва линија националне одбране и најкориснији инструмент за подржавање америчке дипломатије и трговине. Према томе, САД без улагања у поморску моћ, индустрију, технологију и трговину нису могле да размишљају о глобалној експанзији.

О значају војно-технолошке моћи за САД сведочи вишедеценијско континуирано улагање које сваке године вишеструко превазилази улагања других држава. Амерички војни издаци 2025. године износили су око 954 милијарде долара, док је глобална војна потрошња достигла 2.887 милијарди долара. То значи да САД саме покривају приближно трећину светске потрошње. Значајан тренутак који је утицао на то да САД све више средстава издвајају за безбедност био је терористички напад 11. септембра 2001. године. Ове године обележава се 25 година од тог догађаја, што ће америчка администрација искористити као додатни повод за јачање националне свести.

Уколико направимо поређење са другим државама, као што су Кина, Русија, Велика Британија, Француска, Србија и друге, увидећемо да САД немају дуг историјски континуитет. Кинеска цивилизација постоји више миленијума и као таква чини темељ савремене Народне Републике Кине која је настала 1949. године. Данашња Руска Федерација, иако као државно-правни облик постоји од 1991. године, има своје корене далеко у историји од периода Кијевске Русије. Француска има континуитет од средњовековне монархије, што је период дужи од једног миленијума. Такође, Краљевина Велика Британија настаје унијом Енглеске и Шкотске 1707. године, али њене историјске основе постављене су вековима уназад. Сетимо се само енглеског уставног документа „Велике повеље слободе” (Magna Carta Libertatum) из 1215. године. Убрзо након тога, 1219/1220. године, усвојено је Законоправило Светог Саве, које је након Јустинијанове кодификације најсвеобухватнији правни акт у хришћанском свету. Уколико имамо у виду да је енглески уставни документ написан на једној страници пергамента, а Законоправило на 400 страница пергамента, схватићемо напоре Немањића да утемеље српску државу у свим сегментима.

Годишњица је добра прилика да америчка администрација подсети свет и своје грађане на историјски развој и изградњу доминантне позиције у међународном поретку

Такође, схватићемо и на ком нивоу је била српска држава вековима пре успостављања САД. Постоје и бројне друге државе које су вековима старије од САД, али их то није сачувало од америчког експанзионизма.

„America250”

Посебно место у обележавању годишњице америчке независности има програм „America250”, званична национална иницијатива посвећена јубилеју. Реч је о програму који је покренут са намером да се америчко друштво кроз низ културних, образовних, меморијалних и јавних догађаја подсети на историјски значај 1776. године. Програм је представљен као непартијска иницијатива чији је циљ да укључи све Американце у обележавање 250 година од настанка државе. Међутим, дани уочи обележавања годишњице праћени су све снажнијом политизацијом прославе, што одсликава унутрашње поделе у САД.

Сат са ликом председника САД Доналда Трампа виси на зиду у канцеларији Дена Мараца, власника перионица „Laundry Depot” и Трамповог присталице, у Пенделу у Пенсилванији, 4. јуна 2026. године.

У средишту програма налази се идеја да јубилеј треба да буде прилика за осврт на прошлост, али и за размишљање о будућности коју Америка жели да изгради. Читајући програм „America250” и водећи рачуна о контексту у ком се САД тренутно налазе, стичем утисак да се Вашингтон суочава са проблемима који се тичу успостављања националног консензуса и националних интереса. Нема сумње да ће програм имати изразит симболички карактер ради представљања САД као државе која се у континуитету бори за идеале слободе и једнакости записане у Декларацији независности. Међутим, поставља се питање да ли тај наратив има снагу да хомогенизује политички и идеолошки дубоко подељене америчке грађане. Када говоримо о таквом наративу на глобалном нивоу, мишљења сам да Америка из перспективе многих држава више нема запажену улогу у контексту борбе за слободе и једнакост.

Америчка администрација је свесна да се 250. годишњица независности обележава у тренутку када је америчка глобална доминација на озбиљном тесту. У униполарном међународном поретку САД су могле да се представљају као носилац универзалних вредности и то није могла да оспори ниједна држава. Данас је ситуација другачија, будући да се Кина позиционирала као кључни актер који оспорава униполарну америчку доминацију. Русија је важан актер чија ће улога у савременим међународним односима зависити од исхода рата са Украјином. Ипак, оно што не можемо занемарити јесте чињеница да је Москва показала издржљивост у контексту вишегодишњих санкција, војног и економског притиска и исцрпљујућег рата. Атлантистички Запад стао је на страну Украјине, због чега сматрам да исход неће утицати само на позицију Русије, већ да ће се одразити и на структуру атлантистичког Запада. Са тим у вези, бележимо све више политичких опција у Европи које се залажу за смањење зависности од САД и јачање унутрашњих капацитета држава. Такође, можемо навести и догађаје на Блиском истоку као примере који показују све већи отпор америчкој доминацији и продубљивање поделе између два, условно речено, блока држава.

Напослетку, САД су још увек најмоћнија држава, али више немају предоминантну улогу на глобалном нивоу и не могу да дефинишу правила игре на основу сопствених универзалних вредности. Глобална транзиција ка мултиполаризму праћена је ратовима и нестабилностима широм света, што, по свему судећи, ниједна држава не може да стави под контролу. САД су након хладног рата имале ту моћ да управљају сукобима, што не можемо рећи да је и данас случај. Имајући у виду актуелни контекст, ММФ је у априлском извештају за 2026. годину описао глобалну економију као економију „у сенци рата”. То је контекст у ком САД дочекује годишњицу, а на нама је да даље анализирамо да ли се пред нашим очима догађају сцене успона и падова великих сила.