Љубиша Ристић открио нам је како је настала култна представа „Буба у уху“, зашто се расправљао са Стевом Жигоном, који је савет добио од Бојана Ступице, како је шокирао Ивицу Рачана и шта му је на самрти рекао Никола Симић
Кад се за Љубишу Ристића каже да је редитељ, то јесте тачно, али ни издалека довољно. Он је човек који је позориште увек доживљавао као простор борбе, заједнице и озбиљне друштвене идеје, због чега је подједнако често био оспораван, забрањиван, слављен и гуран на маргине.
Од дечака који је с девет година играо у радио-драмама Радио Београда, студента који је због политичких ставова практично протеран из Београда и проглашен непријатељем система, до оснивача КПГТ-а и стицања статуса једног од најважнијих позоришних аутора Југославије, Ристић је остао доследан једној идеји: уметност нема много смисла ако не покушава да мења свет око себе. У његовом позоришном рају на Чукарици разговарали смо о позоришту, политици, КПГТ-у, распаду културног система и времену у којем, како каже, „више ништа нема одјек“.
Да ли је ваша, такозвана послератна генерација, имала луксуз да буде наивна, или сте од почетка знали да ће уметност код нас увек бити и политичка?
– Ја сам ушао у свет позоришта када сам имао девет година, тако да у том моменту, наравно, нисам повезивао уметност и политику, али брзо сам постао свестан те везе. Мој школски друг из клупе Дејан Караклајић и ја отишли смо преко везе у Радио Београд, у Дечју радио-групу Бате Миладиновића. Његова тетка нас је одвела преко везе, јер је Дејанов отац био чувени шеф Народног оркестра Радио Београда, Ђорђе Караклајић, а стриц му је био Никола Караклајић, човек који је доносио прве хитове с Радио Луксембурга на Радио Београд. Тако да смо, ето, ми преко везе упали код Бате Миладиновића. И онда смо, као деца, играли у радио-драмама, филмовима, где год је требало да деца нешто протрче кроз кадар, или да нешто надсинхронизујемо. Све смо филмове накнадно синхронизовали, деца. Радили смо код Столета Јанковића, Жике Митровића и сви смо, као деца, били заљубљени у Олгу Спиридоновић, била је прелепа… али то је нека друга прича.
ФОТО: Видоје МанојловићАли више од Олге Спиридоновић заљубили сте се у позориште?
– Једног дана дошла је Соја Јовановић, вероватно најбољи редитељ у Београду тог времена. Она је била кључна особа. Соја је узела мене да заменим једног момка који је порастао, па је мутирао, и није могао више да игра дете.
Ми смо још седамдесетих видели шта се догађа. Партије по републикама почеле су да преузимају програме опозиционих националиста, прво у култури, па у економији. То је био увод у стварање националних држава. Било је видљиво голим оком
Тако сам уместо њега ускочио да играм у великом мјузиклу Плачи вољена земљо. То је она прича по књизи Алана Патона како белци муче црнце у Јужноафричкој унији. И ту је био цео ансамбл тада вероватно најбољег позоришта у Београду, Београдског драмског, у којем су били сви ти млади глумци које је Соја довела из Академског позоришта у БДП када је основано. То су били Раде Марковић, Оливера Марковић, Љуба Тадић, Бата Живојиновић… сви редом су били тамо. Огроман ансамбл, и сви су играли у тој представи. Бубиша Симић је дириговао, а хор Радио Београда певао је „Negro Spiritual“, све те духовне црначке песме. То је била фантастична представа у којој сам играо годину-две, све док мог оца, војно лице, нису преместили у Ниш. Тако је нагло престала моја каријера у београдским позориштима кад сам имао 11 година. Тако да сам већ био ветеран. Али већ сам добро знао чиме ћу да се бавим. Значи, од тада сам знао да ћу бити у позоришту. Штавише, знао сам да ћу се бавити режијом. Иако сам био врло, врло способан глумац.
Како сте тако рано знали да ћете се бавити режијом?
– Тако, одлучио сам. Још као дете много сам читао, занимало ме позориште. Једноставно, знао сам. Али када сам матурирао у Другој београдској гимназији, ’65. године, нисам одмах отишао на Академију. Знао сам да ће ми за испуњење мог плана требати и друштвене науке, јер сам тад већ био добро загазио у политику.
Постали сте сасвим свесни тезе с почетка – уметност и политика…
– Да, члан Савеза комуниста постао сам са 16 и по година. Ишао сам на радне акције, био сам шест пута. Али, све време био сам и у Академском позоришту „Бранко Крсмановић“, најстаријем студентском позоришту на свету, које је 1922. основао Мата Милошевић. Чак сам са само 19 година постао и управник Академског позоришта, и глумио сам у њему, али се још нисам упуштао у режију. Уписао сам право и дао прву годину у јуну. Од 5.000 уписаних, само нас 27 дало је годину у јуну. Онда сам ’66. отишао на радну акцију. Баш у време када је био чувени Брионски пленум, када је кренуло цело то лудило. Тек те јесени отишао сам на пријемни за Академију и уписао режију.
Колико су професори, као што су били Хуго Клајн или Вјекослав Афрић, обликовали ваш начин размишљања, а колико сте морали да се одвојите од њих да бисте постали оно што јесте?
– Да, али не само они, него и Влада Петрић, који је предавао историју филма, Станислав Бајић који нам је предавао историју драме, књижевност нам је предавао велики Душан Матић… сви професори. Али ја сам све што знам у позоришту научио за један семестар код Клајна. И по цео дан сам био по позориштима, асистирао Мињи Дедићу, Стеви Жигону, Јошку Јованчићу, скоро нисам ни одлазио на Академију.
ФОТО: Видоје МанојловићМало се зна о томе да је ваш први позоришни хит, Буба у уху, заправо била ваша дипломска представа…
– То је посебна и потпуно луда прича. Као што сам рекао, тада сам често асистирао редитељима, између осталих и Стеви Жигону када је радио чувену представу Два витеза из Вероне са својом класом, где је био и Петар Божовић. Био сам тада на другој години Академије и са Жигоном сам се стално свађао. Пошто сам тада већ био уредник часописа Студент, и око нас се дизала велика галама, он је мене стално нападао: „Ви сте анархолиберали, ви сте ревизионисти…“ Он је био стаљиниста, и тако смо нас двојица стално имали те идеолошке расправе. А био је диван тип. Затворимо се код њега у гардеробу и свађамо се око тога.
Можда је управо то највећа разлика између времена пре деведесетих и овог данас: некад си могао да будеш забрањен, данас најчешће само будеш неважан
Дакле, када се Жигон с Бојаном Ступицом, који је тада био управник Југословенског драмског позоришта, договорио да режира своју прву представу, предложио ми је да радим с њим. Реч је била о представи Пигмалион Џорџа Бернарда Шоа. Потпуно фантастична глумачка екипа, највећи глумци: Радмила Андрић, Жигон, Виктор Старчић, Рахела Ферари… Рекао ми је: „Ти седи у сали, ја играм главну улогу, не могу и да глумим и да режирам. Ти и ја се све договоримо пре пробе, ти гледај пробу и заустављај нас, враћај нас, дај примедбе, после пробе ћемо да се договарамо за сутра.“ Сви су се питали како ће то да функционише. Ја клинац с друге године. А било је фантастично, невероватно искуство, јер је Стево био невероватан тип.
Буба у уху је и даље била далеко…
– Да, али да би се читава прича схватила, важно је знати позадину. Жигон је потом одлучио да игра и да режира Хамлета и, наравно, опет сам био ту, само тада су глумци ЈДП-а већ научили на мене. И Бојан Ступица је често гледао те пробе с галерије. И једног дана позове ме и каже: „Мали, ти да узмеш да режираш једну представу?“ Рекох: „Бојане, ја не могу, ја сам трећа година, како могу да режирам у Југословенском драмском кад сам тек трећа година?“ Каже: „Можеш ти, можеш, видео сам ја, гледао.“ Мислим се, како ћу ја? И онда му предложим: „Ево, ја идуће године треба да дипломирам, хајде да ми то буде дипломска представа.“ Каже он: „Добро, кад си будала, али хајде добро. Али ми треба да уведемо да један студент сваке године дипломира у Југословенском драмском.“
Међутим, у међувремену, скандали, све оно што је ’68. почело с представом Кад су цветале тикве и када су Бојана Ступицу сви оставили на цедилу. Од Кардеља до његових сопствених глумаца, Мише Јанкетића, Љубе Тадића и осталих, сви су побегли кад је настала фрка око Тикве. Ја сам тада у Студенту писао о томе. Правили смо целу гужву око те представе. За оне који се не сећају, Бора Драшковић је направио генијалну представу по роману Драгослава Михаиловића која је била скинута с репертоара. А онда је Тито одржао говор у Зрењанину и рекао: „Ту неки комад, неке казалишне тиквице…“ Киро Глигоров му је, заправо, „пријавио“ ту представу док су се возили према Зрењанину, испричао му да је та представа антидржавна, па информбировска, и ко зна шта. И то је онда био страшан притисак, а Бојана су сви оставили на цедилу. Недуго потом разболео се од рака и преминуо. Позориште је остало такорећи без главе.
Како је то утицало на ваш „случај“ и дипломски рад?
– Ја више уопште нисам рачунао на то да ћу дипломски да радим у ЈДП-у. Међутим, Маријан Ловрић, који је био оперативни директор код Мире Траиловић у Атељеу 212 и сјајан глумац, по налогу града послат је у ЈДП да заврши пројекте које је Бојан започео. Он ме је позвао и каже: „Ево, ја сам нашао у папирима да ви треба да дипломирате ове године.“ То је било негде у јесен ’70. године. А око мене хаос, катастрофа. Полиција ми долази у кућу, хапсе нас на улици, мењају редакцију Студента. И ја кажем Маријану: „Па, ја нисам рачунао на то, не знам да ли је то уопште могуће сад?“ Каже: „Како да не, ја морам да завршим Бојанове послове, треба само да кажете шта ћете да радите и премијера треба да буде у јуну.“
Кад сам коначно климнуо главом, он је наставио: „Знате, ја знам, знам све о вама. Знам да бисте ви радили нешто политичко, неког Брехта или тако нешто. Али ја сам био у Источној Немачкој и гледао у позоришту једну одличну представу у Дрездену.“ Коју представу, питам ја? „Ево, прочитајте овај комад, можда је за вас добра идеја да то радите.“
Узмем књигу, овако баш дебела књижурина, 280–300 страна, отворим прву страну и не могу да верујем шта он мени даје: Жорж Фејдо Буба у уху. Катастрофа… Какве везе ја имам с тим? Сиђем доле, сад већ у проблему, шта ћу сад, како ћу? Хајде, рекох, смислићу ја нешто друго, па неће он да инсистира ваљда. Бацим књигу на задње седиште аута и заборавим на тај текст потпуно. А онда те ноћи вратим се кући касно, око два сата ујутру, и узмем тај текст – барем да прелистам да видим шта је. У два сата почнем да читам, ујутру завршим у 7 сати, и у 8 сати чекам Маријана у канцеларији управника ЈДП-а. Он долази на посао, ја кажем: „Били сте потпуно у праву. Ја ћу ово да радим.“ Каже: „Јесте, за вас је врло важно да то радите, а не оно што сви од вас очекују. Значи, ово вам је улаз у позориште. Кад ово направите, ви сте у позоришту. Шта год друго да радите, ко зна шта ће бити с тим. Али кад ово урадите, више вам нико не може ништа.“
ФОТО: Видоје МанојловићАли то је, како се прича, био тек почетак проблема?
– Негде после Нове године направим ја поделу улога и ставим да газдарицу тог хотела „Код Враголасте Мачке“ игра Марија Црнобори. А она крене да ме јури по бифеу и виче: „Јеси ти луд? Како ћу ја да играм водвиљ? Јеси ти нормалан?“ Па сам одустао од те идеје. Али брутално сам скратио комад, избацио скоро све вербалне вицеве и оставио само ритам, јурњаву и механику комедије. Пробе крену у мају, топло, врућине. Никола Симић иде на пецање, не долази на пробе. А ја не могу да направим крај представе, зато што њих нема на пробама. И почне цео ансамбл да ме наговара да померимо премијеру за јесен, као није то ништа смешно, то не ваља ништа… Чак ме и моја најбоља другарица Рада Ђуричин убеђује, каже: „Немој Љушо, глумци кажу да неће да се брукају.“ Два дана пред премијеру контролна проба и цео ансамбл одигра све до пред крај. Јер последњих 10 минута нема. Касније сам ја додао тај чувени крај. Дошло пола позоришта, сви глумци. Јун месец, врућина, крај сезоне. Премијера заказана за 8. јун. Заврши се та проба и кажу глумци: „Ми нећемо ово да играмо, нећемо да се брукамо, хајде да одложимо за јесен.“ А то значи – никад.
КПГТ је позориште, али и културно-политички покрет који покушава да држи упаљену бакљу Југославије и левице. Док сам жив, ја ћу то радити. После мене – не знам
Ипак, премијера је одржана по плану?
– За то је заслужан доктор Драган Поповић, професор технике нуклеарних реактора и муж Раде Ђуричин. Он је увек долазио на контролне пробе и на генералне пробе, никад није ишао на представе. После те пробе, стојимо нас двојица на тротоару испред ЈДП-а и он ми каже: „Немојте да слушате глумце, терајте ви своје. То је одлично, само ви немојте попуштати.“ Ја се вратим, али неће глумци и даље да играју. И ту Љуба Тадић спаси ствар. Љуба, с којим сам цео живот имао горе-доле односе. Радили смо много представа заједно, а у исто време имали страшне проблеме разноразне. Кад се Љуба осећа јак, он је катастрофа. Чим му нешто не иде у животу, он је феноменалан. Такав му је био карактер. И одједном Љуба каже: „Ма шта ви то причате? Немојте се измотавати, шта има везе, одиграјте, па није ни важно. Ту се види ко је добар глумац.“ А рекао је то, у ствари, да зезне своје колеге. И тадашњи управник Ђоковић се уплаши и каже: „Да, да, хајде да ми то ипак одиграмо.“ Ја поставим тај шекспировски крај, када тај љубоморни Мексиканац који ништа није разумео, побије цео ансамбл, покажем им ко шта има да уради, где да падну, ко шта, како шта, сви ме гледају са сцене, а Никола Симић, дивни Никола Симић, каже: „Мени моје глумачко достојанство не дозвољава то да играм.“ Сви гракну на њега: „Ма ’ајде, Никола, доста више, пусти то, нема везе.“ У смислу: „Дај да одиграмо, па да му се више не јавимо.“ И он једва пристаде.
Кажем им: „Знате шта? Ја комисију нећу да зовем до стоте представе.“ И почну сви да се смеју. Кажу: „Каква стота представа, биће скинуто после осам извођења.“ А ја одговорим: „Ако не буде стота представа, онда стварно и не треба да се бавим овим послом.“
И како је прошао тај „Дан де“?
– Све је било у тој негативној атмосфери, то ће сад да буде нека пропаст, неки ужас. Премијера је била у театру „Бојан Ступица“. И почиње представа, пуна сала, лето, врућина, нема air conditiona… И после пет, шест, седам минута, поче неко да се смеје, после 15, 20 минута поче публика да удара ногама у под. Моја мајка, која је била на премијери, избезумила се и каже: „А зашто они протестују?“ Публика урла у сали, ја иза сцене, глумци трче, знојави, избезумљени, и они мисле да публика протестује. Кажу: „Шта да радимо? Да прекинемо представу?“ Заврши се представа, сат и 25 минута, они сви знојави, избезумљени од јурњаве, од свега, а публика се пење на сцену, грли их и љуби. То је било невероватно нешто, једна потпуно шокантна ствар. И тако је прошла премијера Бубе у уху, на потпуно запрепашћење свих који су у томе учествовали и на томе радили. И онда, те године, на јесен, пребацили су представу на велику сцену и ставили да се игра сваки други дан. И за годину дана, негде у јуну, била је 104. представа и на њој сам дипломирао. Остало је историја.
ФОТО: Видоје МанојловићБуба у уху је играна више од 1.600 пута, а пред смрт Никола Симић позвао је Ристића из болнице…
– Никола Симић никад није дао да скину ту представу с репертоара. Тамо у ЈДП-у су увек мрзели Бубу у уху. Сви ти метузалеми, не знам, дом стараца, стално су хтели да скину представу. Никола је већ био у болници, имао је рак простате и био је у врло тешком стању, кад је позвао Раду Ђуричин и мене да се видимо. Каже: „Љушо, да се пријавиш.“ Где да се пријавим? Каже: „Да се пријавиш на конкурс.“ Који конкурс питам. „Има у ЈДП-у конкурс за управника, да се одмах пријавиш, они морају да те изаберу. Кога ће ако неће тебе?“, каже он. Одговарам: „Никола, јеси ти нормалан, шта ћу ја тамо?“ „Не, не, не“, каже, „молим те, због мене.“ „Како због тебе?“, питам. „Па они ће одмах да скину представу кад ја умрем.“ Рекох: „Никола, бре, нећеш ти да умреш и неће они да скину, немој то.“ И то је био наш последњи разговор. После његове смрти они су стварно одмах скинули представу с репертоара.
Али, и поред успеха, систем вас ипак није прихватио?
– Ма не. Богдан Тирнанић је говорио да сам „ушао кроз прозор у БДП као институционално позориште, па ушао на велика врата Југословенског драмског, а онда одмах излетео кроз прозор“. После Бубе практично нисам могао да радим у Београду. Звали су ме, па скидали представе с репертоара после прве пробе. Говорили су да нисам морално-политички подобан.
А онда сте завршили у Суботици…
– Да, отишао сам у Љубљану и у Суботицу. Рекли су да не могу да радим само 200 километара далеко од Београда.
Ко је рекао?
– У Љубљани сам радио представу у малом позоришту „Пекарана“, које је водио Ладо Краљ. Тамо је председник Социјалистичког савеза био извесни Митја Ротовник. Он је, иначе, био омладински функционер у Београду, сви су га знали и звали Митја Прасица, јер је стално говорио „прасица“. У ствари, био је десна рука Митје Рибичича, тада главног човека у Словенији. И он ми је показао одговор који је стигао из Београда на питање да ли могу да радим у Словенији. Таква су била правила, не може неко из Београда да ради у Љубљани ако Београд то не одобри. А у одговору који је стигао из Градског комитета из Београда писало је: „Може, само да је најмање 200 километара далеко од Београда.“
Тако сам 1974. завршио у Љубљани, а потом и у Суботици. У Суботици сам радио Сумњиво лице, једну од најважнијих представа у животу, па Мајку Храброст, у Љубљани Цемент, представе Душана Јовановића… Стигле су Стеријине награде, међународна гостовања и ту се полако родила идеја о КПГТ-у.
Шта је заправо био КПГТ?
– Врло свесна политичка и културна идеја. Ми смо још седамдесетих видели шта се догађа. Партије по републикама почеле су да преузимају програме опозиционих националиста, прво у култури, па у економији. То је био увод у стварање националних држава. Било је видљиво голим оком. Ми смо свесно покушавали да се томе супротставимо.
Одјуре нас из Љубљане, ми одемо у Загреб. Одјуре нас из Загреба, ми одемо у Сплит. Одјуре нас из Сплита, ми завршимо у Суботици. Али смо стално играли. Нисмо ми хтели да играмо по двориштима у Лос Анђелесу, Њујорку, Загребу, Београду… него просто нисмо имали где, па смо зато играли напољу, на улици, у парку, у дворишту.
Када смо у Загребу радили Карамазове Душана Јовановића, представу о Голом отоку, позвали су нас на разговор у идеолошку комисију Централног комитета Хрватске. Седимо цело преподне с Ивицом Рачаном, који је касније био и премијер Хрватске, и свим тим људима који покушавају да нас убеде да не треба да играмо представу. Говоре: „Немојте нам правити проблеме, мораћемо да будемо груби.“ А ја њима кажем: „Ако вам се исплати, будите груби, забраните. Ми нећемо одустати.“
На крају Рачан избаци све из канцеларије, остане сам с нама и каже: „Шта бих ја дао да имам вас, а не ове моје.“ И ми ипак одиграмо представу.
ФОТО: Видоје МанојловићДанас често говорите да је највећи проблем уметности њена неважност. Шта то значи?
– То сам први пут потпуно разумео у Америци. Ми добијемо Obie Award, највеће off Broadway признање, пишу о нама New York Times, Washington Post, Los Angeles Times… Огроман успех. Али видиш да то нема друштвени одјек какав је тада још постојао у Европи. Овде си имао осећај да се око уметности људи туку, расправљају, забрањују представе. Имало је тежину.
У Америци смо играли представу у дворишту на ивици гета у Чикагу и новине су објавиле: „Замислите трупу у којој заједно играју Роберт де Ниро, Ал Паћино и Мерил Стрип – е, то су вам Југословени који су стигли.“ Фантастично, све дивно, али схватиш да уметност тамо не мења ништа. Само прође. Нема зида од којег ће се одбити. И то је сада стигло код нас.
Сећам се да сам тада причао с Гораном Бреговићем. Каже он мени: „Па добро, ви имате представе…“ А ја њему кажем: „Гоги, ви направите десетак концерата годишње, а ми играмо сваки трећи дан.“ Ми смо тада у Сплиту играли шест представа за три дана и гледало нас је скоро 5.000 људи. Данас то звучи невероватно, али тада је позориште било друштвени догађај.
И можда је управо то највећа разлика између тог времена и овог данас: некад си могао да будеш забрањен, данас најчешће само будеш неважан.
Потпуна неважност уметности данас није само наш проблем, то је глобална ствар. И то није случајно. Државе су научиле лекцију из шездесетих година, када су се појавили спонтани покрети који су били пре свега културни покрети. Данас сви причају о сексуалној револуцији, рокенролу, хипицима, али заборављају да је то била огромна културна побуна младих. И управо тога су се државе уплашиле.
Стево Жигон је био стаљиниста и нас двојица смо стално имали идеолошке расправе. А био је диван тип. Затворимо се код њега у гардеробу и свађамо се око тога сатима
Онда су научиле како да се с тим обрачунају: да уђу унутра, да преузму покрет, искористе га за своје интересе и на крају га потпуно испразне. То се догодило седамдесетих и осамдесетих свуда – у Француској, Немачкој, Америци, па на крају и код нас.
Данас државе више нигде не смеју да ризикују спонтане покрете. Чим се појави нешто што делује спонтано, одмах креће преузимање. Или од стране сопствене државе или од стране других држава. То је ово што ми гледамо овде годину и по дана. То је ово што се овде догађа. То гледамо свуда око себе последњих година. Више нема спонтаних радничких, омладинских или студентских покрета који нису под нечијом контролом. Све мора да се контролише.
То раде службе, партије, државни апарати. То је просто начин на који савремене државе функционишу. Ко није научио лекцију кинеске Културне револуције, ’68. у Француској или студентских побуна на Берклију и UCLA-у, тај није научио ништа. Државе јесу. И данас те лекције примењују веома брутално.
Која је данас улога КПГТ-а и како видите његову будућност?
– КПГТ је позориште, али и културно-политички покрет који покушава да држи упаљену бакљу Југославије и левице. Док сам жив, ја ћу то радити. После мене – не знам. Видећемо да ли ће људи који остану имати снаге за то у времену у којем сви мрзе Југославију, а левицу своде на дневнополитичке глупости и изборе од петка до понедељка.
Код нас се од двехиљадите године стално понавља мантра „тржиште, тржиште“. Сви причају о тржишту, а никад нису стварно били на њему. КПГТ је прву озбиљнију субвенцију од града Београда добио тек пре неколико година, иако постоји од 1977. године. Све што овде видите, рефлектори, клима, сцена… направили смо сами. Нико нам није плаћао ни струју ни воду. А истовремено постоје позоришта са стотинама милиона буџета годишње која стално штрајкују.
Ми никада нисмо отказали представу из политичких разлога. Глумци могу приватно да раде шта хоће, да буду чланови партија, активисти, шта год желе, али позориште не сме да постане политички митинг. Данас се политика преселила у позоришта, концертне сале и фестивале, свуда где постоји публика. То дугорочно уништава културу и заједницу.
Немам ништа против комерцијалног позоришта, напротив. Подржавам и комерцијалну музику и забаву. Чак стално говорим да ријалити није највећи проблем овог друштва. Људи мисле да је ријалити опасан, а мени је много опаснији ТВ дневник. Тамо се производи стварност. Ријалити је само циркус. Људе плаћају да једу, пију, свађају се и не раде ништа. То је, у ствари, чист комунизам. Они су једини стигли до комунизма.
