Елвис Џ. Куртовић – „Хајле Селасије, последњи цар Африке и Азије“
Појава Елвиса Џи Куртовића, покретача сарајевског покрета нови примитивизам, на југословенској рок сцени деловала је као културни шок. Један новинар загребачког омладинског недељника Полет описао ју је као „проналазак кока-коле у Сахари, на 365. километру пешачења“. Та метафора није била само духовита досетка, већ прецизан опис изненадне и снажне појаве једног новог естетског и културног обрасца који је почетком осамдесетих година уздрмао југословенску популарну културу.
У средишту читаве сарајевске рок шараде налазио се карикатурални лик Мирка Срдића – самопроглашене рок звезде Елвиса Џ. Куртовића. Са акустичном гитаром без жица, он је на сцени глумио светску музичку икону, док је између песама духовитим и интелигентним хумором публику уводио у фантастични свет новог примитивизма. Мирко Срдић је лик Елвиса Џ. Куртовића играо толико уверљиво, и на сцени и ван ње, да су чак и они упућенији остајали у дилеми да ли је реч о ексцентричном лудаку или о генијалном уметнику. Они који су га боље познавали знали су да је реч о аутору изузетне креативне енергије и специфичне, готово тарантиновске генијалности.
Као Тарантино
Поређење с Квентином Тарантином по више основа није случајно. Довољно је присетити се сцене из Топ-листе надреалиста, у којој Елвис, у улози професора-истражитеља, психолошки малтретира полицајца Ђуру пуштајући му Бетовена и читајући Ничеа, и упоредити је са улогом заљубљеног Тарантина у филму Од сумрака до свитања.
Без сумње, Елвис Џ. Куртовић је био централна фигура покрета New Primitivs. Аутор је првог – данас изгубљеног – манифеста новог примитивизма, као и многих антологијских песама, попут „Дабогда црко рокенрол“ или „Ко те кара нек ти пише песме“. Његови текстови су духовити, интелигентни и енигматични; увек вишезначни и отворени за супротстављена тумачења.
Посебно место у његовом опусу заузима песма „Хајле Селасије“. Радња песме смештена је у Сарајево 60-их или почетком 70-их година, у доба врхунца култа личности Јосипа Броза Тита. Деца, невољно изведена с наставе, заједно са учитељима на Башчаршији дочекују великог пријатеља Југославије и једног од симбола покрета Несврстаних – Хајла Селасија.
У средишту читаве сарајевске рок шараде налазио се карикатурални лик Мирка Срдића – самопроглашене рок звезде Елвиса Џ. Куртовића, аутора изузетне креативне енергије и специфичне, готово тарантиновске генијалности
Стихови: „Обукао сам бијелу капицу и црвени шал / учитељ је рекао долази нам цар“, верно дочаравају комунистичке ритуале масовне мобилизације и производње политичког ентузијазма. Деца, пионири, машу заставицама и бацају цвеће пред свечану колону, у сценама какве су биле уобичајене широм тадашње Југославије. Међутим, уместо Тита, појављује се Хајле Селасије – владар далеке Етиопије. Управо у том померању лежи иронијска снага песме.
Локална сатира, глобална референца
Следећи стихови: „Прошао је мирно, гледајући свијет / ухвативши тек понеки изгубљени цвијет“, јасно асоцирају на препознатљиви наступ Тита у отвореној лимузини, његов самоуверени и помало театрални однос према масама. Истовремено, песма уводи и мотиве реге културе и растафаријанства. За растафаријанце са Јамајке, Хајле Селасије био је месијанска фигура, божански владар који ће црни народ ослободити „вавилонског ропства“. Тако песма истовремено функционише као локална политичка сатира и глобална попкултурна референца.
Стих: „Због њега су расте зарасли у красте / због њега су нене себи сјекле вене“, повезује свет регеа, дредова и марихуане с локалним сарајевским менталитетом и предрасудама старијих генерација, које су лидере Несврстаних често посматрале кроз религијске и етничке стереотипе.
У строфи: „Био је то диван човјек, омиљеног лика / мудар као Ганди и лијеп као слика“, лик Хајла Селасија и лик Тита готово се стапају у једну фигуру универзалног диктатора. Поређење са Гандијем открива иронијски механизам песме: сви велики лидери представљају се као мудри, добри и лепи, без обзира на стварне последице њихове власти.
Стих: „Од свих наших пријатеља био је највећи“,истовремено је и похвала и подсмех. Он упућује на блиске односе Југославије с несврстаним земљама, али и иронично алудира на чињеницу да је Хајле Селасије био ниског раста. Истовремено, стих асоцира и на страно порекло Тита – „највећег пријатеља“ народа којим је владао.
Рефрен: „Хајле Селасије, цар Африке и Азије“, наглашава помпезност и мегаломанију култа личности. Управо у тој хиперболи препознаје се и критика политичких система који од владара стварају полубожанске фигуре. Није случајно што су Тита често називали „последњим Хабзбургом“, нити што је његов култ повремено попримао квазирелигијске облике.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаМудар као Ганди…
О томе да је култ Тита и средином осамдесетих био снажан, сведочи и чињеница да је текст песме био цензурисан. Оригинални стих: „Мудар као Ганди и лијеп као Насер“ замењен је блажом варијантом: „Мудар као Ганди и лијеп као слика“.
Међутим, оригинална, „забрањена“ верзија грешком је ипак објављена на касети, док је цензурисана верзија завршила на винилу. Та немарност показује колико је систем већ био институционално истрошен.
Управо због наведене вишезначности попут песме „Недеља кад је отишо Хасе“, и песму „Хајле Селасије“ можемо посматрати као пример новопримитивистичке „квантне поетике“. Појам је и овде употребљен метафорички – да означи текст у којем истовремено постоји више значења.
Као што у квантној физици честица може истовремено постојати у више стања, тако и Хајле Селасије у песми може истовремено бити: афрички цар, Јосип Броз Тито, растафаријански месија, симбол Несврстаних, предмет локалних фантазија, критика комунистичког система, али и израз носталгије за Југославијом. Песма функционише као суперпозиција значења: слушалац никада не може до краја одредити да ли слуша пародију, елегију или свечану химну. Сва та значења постоје паралелно и зависе од времена, политичког контекста и личног искуства слушаоца.
Најзад, можда је најзначајније то што песма и данас живи међу генерацијама које не памте ни Гадафија, ни Насера, ни Тита, али ипак знају да је „Хајле Селасије био цар Африке и Азије“. Управо у томе лежи трајна вредност новог примитивизма: у способности да кроз хумор, пародију и поп-културу преживи историјске системе и идеологије, претварајући их у трајне културне митове.
