Како је дошло до медијског конфликта америчког председника Доналда Трампа и папе Лава XIV и како се црква нашла у међународној арени политике и светских сукоба
Када је пред акредитованим новинарима највећих светских агенција са небеских висина Папа Лав XIV поручио: „Не плашим се Трампове администрације, нити тога да гласно говорим поруку Јеванђеља“ сигурно је знао да отвара шаховску партију која ће обележити годину пред нама. Велика турнеја по Африци није била обично пастирско путовање у много чему заборављеним деловима света. Невидљива интимна нит усмеравала је ходочашће ка древном Хипону (данашња Анаба), месту у којем је служио Свети Августин (354–430), који је рођен и умро на тлу Алжира. Било је природно да човек који се годинама налазио на челу Августинског реда ода поштовање свом узору, али и да у непосредној комуникацији са овдашњим народима упозори на погубност грађанских сукоба, након којих Африка постаје лак „плен“ за експлоатацију од стране глобалних мегакорпорација. Обиласком Велике џамије у Алжиру, земљи чије становништво 99% чине муслимани, он је показао редизајниран приступ Ватикана и „служења у тишини“ као контранатива Трамповом агресивном „America First” приступу утемељеног на буци коју медији производе у јавности. У Камеруну папа је позвао младе да престану са миграцијама како би градили своју земљу, док је локалне лидере оштро критиковао због растуће корупције која младима одузима шансу за останком. Житељима Анголе, богате нафтом и природним ресурсима дао је глас против „еколошког колонијализма“, позивајући и остале становнике овог континента да природна богатства користе за општу добробит, а не да их странци бесконачно експлоатишу. Свака његова реченица је осмишљена и милосрдна, са намером да покаже како Ватикан даје „глас онима који га немају“. То је директно супротстављање Трамповом моделу силе и економског поробљавања, тако да је конфликт између хришћанског пацифизма и националистичког популизма био неизбежан. Посета је имала и скривени симболички карактер – хришћанство није само европско власништво, јер је дубоким теолошким коренима повезано са историјама афричких народа и култура. А иронија судбине је да је св. Августин створио појам „праведни рат“, подразумевајући под њим како се нека земља која оличава зло може напасти. Вероватно да није мислио на међународне злочине у којима се поред понеког ајатолаха или диктатора убијају и жене и деца, као што је пример страдања стотинак ученица школе у Минабу.
„Жар за ратом“
Дипломатски сигнали између Беле куће и Ватикана почели су да слабе још почетком јануара када је у свом годишњем обраћању дипломатама Папа Лав XIV осудио „дипломатију засновану на сили“ и „жар за ратом“, што је у Вашингтону протумачено као директна критика Трампове администрације. Поуздани, неформални извори сведоче како је Елбриџ Колби, амерички подсекретар за политику у непријатном и конфронтирајућем разговору са ватиканским кардиналом Кристофом Пјероом поручио како САД имају војну моћ да раде шта желе, па би „Цркви било боље да стане на њихову страну“. На састанку који је захладио односе два центра моћи чула су се и упозорења да би се Католичкој цркви могла поновити епизода „Авињонског папства“ када је након жестоког сукоба папе Бонифација VIII и француског краља Филипа IV Лепог око права на опорезивање свештенства папски двор потпао под утицај француске круне. Поента је да моћна држава има снаге да натера Цркву да служи њеном интересу, што је историјска референца нетактично пренета првом дипломати Свете столице. Као тактички сигнал неслагања Белој кући је одмах саопштено да папа није у могућности да поводом 250. годишњице америчке државе присуствује прослави јер ће тог дана обићи италијанско острво Лампедузу, најистуренију тачку доласка бројних северноафричких миграната који покушавају стићи у Европску унију. Истовремено, то је и одговор на Трампову политику која мигранте посматра као економску и безбедносну претњу америчкој заједници.
Користећи веру као део политичког идентитета Трамп је чинио све како би неутралисао морални ауторитет папе, оптужујући га да је „политичар, а не верски вођа“ који „повлађује радикалној левици“
Дисонантни тонови додатно су продубљени ескалацијом сукоба на Блиском истоку, за шта је Папа Лав XIV отворено оптужио америчког председника и израелске савезнике. Користећи веру као део политичког идентитета Трамп је чинио све како би неутралисао морални ауторитет папе, оптужујући га да је „политичар, а не верски вођа“ који „повлађује радикалној левици“. Он је њујоршки бизнисмен који се надмеће за моћ и богатство на све згуснутијој шаховској табли, тако да својим сарадницима поверава реализацију плана у којем је Америка пре свега и свих. Зато се у кампању активно укључио и његов министар одбране Пит Хегсет, некада водитељ канала Fox News, настојањем да војне операције представи као религијску борбу у судару различитих цивилизација. Отуда у првом плану реторика „светог рата“ као штит у „праведном рату“ против „верских екстремиста“. Иран се медијски приказује као легитимна војна мета, убиство њених вођа слави као савршена борбена операција, а бомбардовање и разарање градова бескрвним медијским спектаклом без помисли да у њима има настрадалих цивила. Спасавање пилота на Ускрс Хегсет је медијски представио као још једно „чудо“, позивајући на нови „крсташки рат“ по цену уништења древне иранске цивилизације. Трик је у поистовећивању америчко-израелске агресије са библијским концептом новог Армагедона, којим се у „име Исуса Христа“ тражи подршка америчког, али и глобалног хришћанског мњења.
ФОТО: @realDonaldTrump/Truth Social/Handout via REUTERSПрагматизам
У теорији политичког маркетинга позната је агенда политике идентитета у којој се идеолошки неспоразуми трансферишу у медијски антагонизам актера који их промовишу. За разлику од папе који наступ гради на позицијама моралног ауторитета, Трамп примењује суверенистички прагматизам, покушавајући да у своје наративе угради религијски капитал. Намера је да се са теолошког кампања измести на политички ниво, тако да папа у медијским наративима није духовни вођа, већ „политичар“ који се меша у унутрашњу политику САД. Уместо дијалога о доктринарним разликама амерички лидер се опредељује за агресивне ad hominem нападе како би десакрализовао папски статус у јавном дискурсу. Отуда се поруке са суштинских аргумената пребацују у сферу јефтиног етикетирања карактера личности папе, са тежњом даљег дискредитовања и делегитимизације. Нимало случајно, Трамп сугерише како му папа дугује избор на свој положај, тврдећи: „Да нисам ја у Белој кући, Лав не би био у Ватикану“. Фраза којом инсистира на негирању папиног ауторитета: „Нисам његов велики фан“ треба да истакне наивност верског вође који „не ради добар посао“, сугеришући како се ради о „пиону“ на шаховској табли који не разуме колико је опасан „стваран, суров свет“.
Обиласком Велике џамије у Алжиру, земљи чије становништво 99% чине муслимани, папа је показао редизајниран приступ Ватикана и „служења у тишини“ као контранатива Трамповом агресивном „America First” приступу утемељеног на буци коју медији производе у јавности
У данима када америчка администрација трпи неочекивано снажне отпоре на иранском бојишту, а последице затварања Ормуског пролаза постају све видљивије у светској и домаћој јавности, скретањем пажње и битком за утицајем Трамп настоји да сачува привид како управља кризом. Његов медијско-дигитални апарат чине платформе у сопственом власништву умрежене са идеолошки сродним конзервативним медијима (Fox News, Newsmax, Breitbart News…), док с друге стране спектра стоје The New York Times, CNN, BBC и други. Наратив „Америка на првом месту“ укључивањем папе у реторички спор више није једини у јавном простору. Све чешће провлачи се и порука: „Рат је увек пораз човечанства,“ што сублимално указује да је мир императив доба које долази.
Дигитални рат и прљави трикови
Сукоб између председника САД Доналда Трампа и папе Лава XIV за кратко време прерастао је у незапамћен медијски конфликт, са свим познатим пропагандним техникама и вештинама. Оно што је почело са војном операцијом „Epic Fury“ као спољно-политичко неслагање због америчко-израелског напада на Иран преко ноћи се преселило на друштвене мреже и традиционалне медије, уз сада већ неизбежно уплитање вештачке интелигенције. Амерички председник на овом терену ужива технолошку предност, па честим и неселективним објавама на сопственој мрежи „Truth Social“ покушава да мобилише и прошири бирачку базу. Свестан сложених технолошких промена он се сели на подкасте високе гледаности, чинећи све како би ослабио рејтинге мајнстрим медијима које не контролише. Агресивним, често увредљивим тоном, обраћајући се у серијама порука, некада и у касним ноћним сатима, он продукује драматичност и дубину кризних ситуација, за које увек има оптимистички спремно решење. Анализа објава у овој години показује убрзање ритма и промену реторике, са доминацијом термина који директно описују рат и опсаду. „Ми против њих“ је мото његове кризне комуникације.
Грешка по којој ће се овај пропагандни спор памтити свакако је објава АI генерисане слике на којој је Трамп приказан као Исус. У дугој, белој одори са црвеним огртачем, док му из руку исијава божанска светлост, он полаже руку на чело човека у болничкој постељи, док се у позадини виде америчка застава, Кип слободе и борбени авиони. Бес јавности је био тако дубок и снажан да је одмах покушао да се „опере“ тврдњом како је мислио да је на слици „он као лекар“, што није прихваћено, чак ни од његових католичких и евангелистичких присталица. Уместо да одмереном изјавом потисне овај неопрезан чин, након само неколико дана уследио је нов покушај монтиране А1 фотографије, на којој га Исус грли, уз поруку да „луди радикални левичари ово можда неће волети, али ја мислим да је баш лепо“. Исхитрен одговор на папину критику неоправданости рата у Ирану, циљао је да Трампа представи као „исцелитеља нације“ и месијанску фигуру. Међутим, Њујорк тајмс, Си-Ен-Ен и Вол Стрит журнал брзо су открили манипулативност ових слика, означавајући их као неуспеле дигиталне конструкције. Неповерење су продубила и открића како америчка пропаганда користи снимке из видео-игара како би лажно представила „успехе“ на бојном пољу, што је узроковало пад поверења јавности. Последице су евидентне: подршка међу католицима пала је са 55% на 48%, а пукотине су све више уочљиве и међу католичким бискупима који су осудили „увредљиве речи“ упућене папи. У америчкој јавности то није неважно пошто су католици најмоћнији „swing“ (колебљиви) религијски блок. Тако републиканци неопрезним отварањем медијског фронта са Ватиканом превише ризикују, посебно у Пенсилванији, Мичигену и Висконсу, где и мала промена бирачког тела по Трампа може бити губитничка.
Грешка по којој ће се овај пропагандни спор памтити свакако је објава АI генерисане слике на којој је Трамп приказан као Исус
Папа Лав XIV не прихвата свађалачку реторику Беле куће. Његови потези су одмерени, достојанствени, без улажења у непристојне расправе. Кроз трансфер значења он полемише са Трамповим иницијативама, огољујући њихову изопачену природу која човека оставља без мрвице достојанства. Користећи Светски дан друштвених комуникација Ватикан упозорава како се не сме дозволити да А1 замени људску емпатију и моралну одговорност, износећи тако и свој став око манипулативних фотографија из Трамповог окружења. Папа упозорава да алгоритми затварају људе у „мехуре лаког консензуса и огорчености“, циљајући на начине којима платформе попут „Truth Social“ врбују своје конзументе. Традиционална црква ништа не ризикује јер званични налог @Pontifex поруке објављује на девет језика и за преко 52 милиона пратилаца. Стратешки користећи мрежу Икс као канал за глобално обраћање јавности Ватикан заобилазећи америчку контролу информација хештеговима (нпр. #PeaceAbovePower) привлачи младе широм света. Папин Инстаграм налог усредсређен је на иконичне фотографије са основном поруком: „Мир са вама“, што је супротност Трамповим свакодневним претњама силом. У времену када сваки политички актер располаже батеријама својих медија нестају полемика, судар аргумената, чињеница и анализа, изостаје слушање и разумевање супротстављене стране, а уместо трагања за разумом решење се намеће пропагандом.
ФОТО: REUTERS/Guglielmo Mangiapane/File PhotoНаратив о цивилизацијском сукобу „Запада“ и Исламске републике само је продубио међународни јаз неразумевања. Војно насиље може бити прихватљиво решење онима који га никада нису искусили, али изостанак формалне осуде Лондона, Париза или Берлина додатно је раширио конфузију. Ћутање није део решења јер речи обликују међународне норме. Право силе медијски камуфлирано у право поретка као да најављује повратак империјалне доктрине са глобалном доминацијом, при чему отмица председника Венецуеле маскирана судским и безбедносним дискурсом показује нове правце рестаурације америчке хегемоније. Будућност светске трговине, решење енергетске стабилности планете, односи међу великим силама… нека су од питања чије одговоре с нестрпљењем очекујемо.
Судбински
У међувремену рат на Блиском истоку покренут без међународног мандата и даље траје. Можда није светски, али је судбински за свет! Суштина актуелног медијског конфронтирања је у тоталној поларизацији дискурса: док Трамп дигитално поље користи за промоцију рата и демонстрацију оружане моћи, папа шири „дигитално мисионарство“ и мир. Из угла спин мајстора који саветују америчког председника може се наслутити исход шаховске партије која се завршава новембарским изборима за Конгрес. Дипломатски рејтинг и деценијама стицани углед у свету жртвују се за политички рејтинг код куће, са идејом очувања доминантних позиција, али без гаранција да ће тако и бити.
