Кад пређеш реку – свет је твој

Дарко Перић, звезда светског хита La Casa de Papel, вратио се у своје Кладово да покрене филмски фестивал – и да понекад, далеко од камера, поново забаци удицу у Дунав, на месту где све почело

Постоје биографије које изгледају као план каријере, али и оне које више подсећају на путању реке: мењају ток, пробијају препреке, понекад нестану под земљом, па се поново појаве далеко од места где им је извор. Као, на пример, пут Дарка Перића.

Рођен у Кладову, на обали Дунава, на самој граници некадашње Југославије и тадашњег Источног блока, одрастао је на месту где се свет увек посматрао преко реке. Према другој обали, другој држави, другом систему. А таква географија често обликује и менталитет. Они који одрастају у источној Србији ретко имају илузију да је свет непромењив и затворен. Они знају да је промена правило.

Његова младост није била класична глумачка биографија. Студије ветерине у Румунији, живот у постсоцијалистичком хаосу деведесетих, физички послови, потом Берлин почетком 21. века, град који је тада још носио енергију алтернативне престонице Европе. А онда Шпанија, где ће започети озбиљну глумачку каријеру, и, наравно, улога која ће га учинити глобално препознатљивим: Хелсинки у серији La Casa de Papel.

Данас, после рада у шпанској, европској и делимично америчкој продукцији, Перић је истовремено и глобално лице телевизијске индустрије и човек који је одлучио да покрене филмски фестивал у свом родном Кладову. Тај парадокс, између светске видљивости и локалне иницијативе, можда је и најзанимљивији део његове приче. У времену када се успех често мери искључиво одласком из земље и останком у „великом свету“, он покушава нешто другачије: да део тог искуства врати на место одакле је кренуо.

Зато овај разговор није само прича о популарности једне телевизијске улоге. То је пре свега разговор о кретању између различитих светова, између Балкана и Запада, анонимности и славе, великих продукција и малих градова на Дунаву. И о питању које се, на крају, тиче много шире генерације људи са ових простора: да ли је могуће отићи довољно далеко, а ипак остати повезан с местом одакле си потекао.

ФОТО: Стефан Ђаковић

Одрaсли сте уз Дунав, у Кладову, на простору који не производи звезде него јача карактер. Када сте први пут осетили да ћете морати да одете?

– Родио сам се и одрастао у градићу на граници тадашње Југославије, на самој „челичној завеси“ на Дунаву. То је део земље одакле су људи увек одлазили, или у веће градове или у иностранство, тако да је то некако било логично, а и сам мој дух је некако… мала средина му не одговара. Тако да је то заправо било логично.

Румунија, студије ветерине, младост у неком другачијем систему – то баш није романтична биографија. Колико Вас је тај период научио да се не ослањате ни на шта осим на сопствену издржљивост?

– Са ове дистанце могу да кажем да сам срећан што сам имао могућности за такво искуство, зато што ми је то стварно показало да једино на себе могу да се ослоним и да… Не знам, ево једна морнарска, „мирно море не чини доброг морнара“. Ето. Само то.

ФОТО: Компас/Илустрација

Берлин је град за који кажу да „брише биографије“. Како изгледа када вас нико не пита ко сте били, већ само да ли можете да издржите?

– Берлин је био мој први додир са Западом, значи за дечка с Балкана који је пре тога био у постреволуцијској Румунији, живео у Србији 90-их, и онда долази у Берлин почетком 21. века, град који је већ тада био светски центар алтернативне културе, значи то је било тотално… Отварање очију. Причамо о ери пре интернета и дословно, што би рекао један мој пријатељ, сви ми који смо се у то време нашли тамо, свако од нас је дошао из неке мале средине где је био „другачији“. И онда смо се у Берлину скупили, тако да је то стварно било отварање нових видика за мене и веома битан корак у животу.

Радили сте физичке послове пре него што је глума постала Ваш професионални идентитет. Да ли Вам је тај рад дао дисциплину коју уметнички свет често нема?

– Што се тиче физичких послова, ја и дан-данас идем у теретану, а и то је доста физички (смех). Мислим да је физички посао неопходан сваком. Та дисциплина коју помињете, сматрам да сви глумци и сви људи треба да је имају, поготово глумци, јер, на крају крајева, наш инструмент јесте наше тело, тако да га увек треба чувати. Нисам се никад бојао и дан-данас се не бојим физичког рада.

Шпанија Вам је постала друга кућа. Глумити на језику који није Ваш матерњи значи стално мислити и осећати на два нивоа. Да ли је то напор или, можда, предност?

–У Шпанији живим више од 20 година, али не знам да ли је то кућа, да ли је то дом и где је више кућа, где је дом. То је као, да цитирам Факунда Кабрала, аргентинског песника, који каже: „Нисам ни одавде, нисам ни оданде.“ Или си странац овде или странац тамо. А то што се тиче глуме на туђем језику, па не знам, ја сам и почео да глумим на страном језику. Озбиљније да се бавим глумом на страном језику. Само у основној школи глумио сам на српском. Али, доћи ће вероватно један пројекат у коме ћу да глумим на свом матерњем језику. Нормално је да имам жељу да глумим на свом језику, али тренутно не размишљам о томе. Мислим да сам глумио на… да не претерујем, али на сигурно седам језика до сада, тако да сам се сасвим навикао. Не знам да ли је предност, да ли је напор, мени је то сасвим природно.

УТИЦАЈ ФИЛМА И БОГ СТВОРИ КАФАНСКУ ПЕВАЧИЦУ

Који је био стварни разлог због којег сте покренули филмски фестивал у Кладову? Захвалност, потреба да останете повезани са завичајем – или нешто треће што можда не видимо споља?

– Покретање фестивала у Кладову је за мене лично потреба да останем у контакту с родним крајем, пошто већ годинама не живим ту. А у исто време да у тај родни крај донесем делић оног света у ком сада живим. То је први пут да се организује филмски фестивал у Кладову. Мени је толико драго због тога, посебно јер је један од чувених филмова који су се снимали у Кладову сниман пре 50 година у кафани моје баке. Филм И Бог створи кафанску певачицу је сниман баш тамо, и ево сад после 50 година… С пријатељима организујем фестивал – први интернационални филмски фестивал у Кладову, тако да је то неки мој допринос родном месту.

Улога Хелсинкија у La Casa de Papel учинила Вас је глобално препознатљивим. Али слава је често и редукција. Да ли сте имали потребу да се од тог лика браните?

– Што се тиче Хелсинкија и серије La Casa de Papel, прошло је већ девет година откако је кренуло све то лудило и тај светски феномен, али било је стварно свега. Хелсинки ми је отворио многа, многа врата. Захваљујући њему сам и светски познат и имао сам прилике да радим и у другим земљама осим Шпаније. А опет, лагао бих кад бих рекао да је све тако „розе“. Наравно да се једног дана човек пробуди и каже: „Па нисам ја Хелсинки, не могу ја да изгубим свој идентитет због тога.“ Али то је то бреме које се носи. То је то што доноси слава.

Скидање браде, скидање „Хелсинкија“, излазак из препознатљивог имиџа… Да ли је то било ослобађање или потреба да поново постанете анонимни?

– Скидање браде је био чин ослобађања. Чин ослобађања и враћања мало анонимности, чије сам дражи изгубио током година.

Отишли сте и у Холивуд, место где се амбиција подразумева, али се и неуспех ретко опрашта. Да ли је то био логичан корак или тест сопственог ега?

– Не знам… Као велики љубитељ кошарке и човек који има пријатеље кошаркаше, мислим да сваки кошаркаш, без обзира на то где се родио и где је играо, има жељу да заигра у NBA. Е сад, тај NBA није за свакога. А тако и Холивуд. Мислим да је сваком глумцу који је одрастао уз тај западни систем, уз западне утицаје, западну културу, некако логично да му је Холивуд неки циљ. Али, није за свакога. Тако да… Био сам тамо, видео сам, нисам затворио врата Холивуду, само једноставно радим више у Европи него у Америци.

ФОТО: Компас/Илустрација

Када станете између Лос Анђелеса и Кладова, два света који симболички готово да не могу бити удаљенији, где је већа самоћа?

– Све зависи од човека. То не зависи од географије, то зависи од човека.

У документарцу Territory јахали сте на –20 степени, далеко од камера, далеко од гламура. Шта остаје од глумца када нестане сцена и деси се стварaн живот?

– Од глумца тада остаје човек, тада остаје оно од чега је он направљен. Нема шминке, нема фолирања, нема лажи и зато и волим да снимам такве пројекте у екстремним условима, зато што се ту види ко је каква особа. Нема глуме.

Често у интервјуима помињете Дунав и пецање с дедом. Пецање подразумева тишину, чекање, нема спектакла. Да ли Вас је управо та тишина припремила за живот у буци индустрије?

– Пецање на Дунаву најбоље могу да разумеју људи који живе поред Дунава, који су се родили поред њега, који су осетили чари те магичне реке и стварно мислим да има смисла то пецање у тишини. Пецање те учи стрпљењу, а у овој индустрији стрпљење је, барем ја мислим, најбитнија врлина. А мене је томе научило баш пецање.

Данас, када се враћате у Кладово као међународно признати глумац, да ли имате осећај да се враћате кући?

– Прошле године смо организовали нулти фестивал Iron Gates, вратио сам се тамо, али немам више осећај да се „враћам кући“. То је моје родно место и, наравно, заузима велико место у моме срцу, али више није кућа. Кладово је веома мало место, а сва та мала места имају ту драж да се сви људи знају. Отишао сам пре 30 година и доста се тога променило, али диван је осећај. Није кућа, али је осећај диван.

ФОТО: lucila

Говорите више језика и функционишете у различитим културама. Да ли се осећате као грађанин света или човек с врло прецизним завичајем?

– Осећам се као грађанин света иако ће Дунав заувек бити у мом срцу као место одакле долазим.

Постоји ли разлика између балканског и западноевропског схватања уметности и професионализма?

– Мислим да те разлике између балканског и западноевропског треба мало да разјаснимо, зато што није ни сва Западна Европа иста, није ни Балкан свуда исти. Живео сам у две земље на Балкану, Румунији и Србији, тако да потпуно разумем какав је ту ниво професионализма и каква се уметност ту прави. Живео сам у Немачкој, где је ниво културе и професионалности на веома високом нивоу, а последњих година радим у Шпанији и Италији, које су две латинске земље, где је то сасвим другачије него на северу. Не знам, ја сам човек који више воли тај неки креативни хаос него креативну организованост. Мислим да функционишем боље у хаосу и мислим да се у њему у ствари види колико си ти професионалан. Јер, ако све иде по плану, онда је лако бити професионалан. Али ако је ту хаос, ако увек има неких непредвидивих промена, а у овом нашем свету, у свету филма, тога увек има, а где год радио, ту се види колико си у ствари креативан и колико професионалан.

У Србији се успех често мери одласком, али и останком у иностранству. Ви сте показали да је могуће и вратити се. На свој начин. Да ли је повратак тежи од одласка?

– Све зависи од човека. И повраци и одласци су тешки, али и не тако тешки. Што се мене лично тиче, ниједан одлазак ми није тежак, али ни повратак. Моји сарадници у организацији фестивала Iron Gate људи су које знам годинама, пријатељи, тако да уопште није тешко.

Постоји ли разлика између амбиције младог човека који одлази и одговорности зрелог човека који се враћа?

– Што се тиче амбиције и одговорности, мислим да су подједнако битне, али ипак има разлике. Амбиција младог човека постоји јер креће да гради нешто за себе, а зрео човек је одговоран зато што ради нешто за друге. Овај фестивал радим првенствено за друге, не за себе. То је та разлика.

Како гледате на културну децентрализацију у Србији? Може ли озбиљна уметност да се развија ван Београда?

– Сматрам да је културна децентрализација Србије веома битна ствар. Мислим, због тога смо и направили фестивал у Кладову, јер иако Србија више није она стара Југославија, и мања је земља, мислим да у сваком њеном делу постоје вредни и талентовани људи, што се и показало. Мислим да Србија није само Београд, да Србија није само Нови Сад, да Србија није само Ниш. И у малим градовима постоје веома креативни људи и треба то потенцирати.

У тренуцима када Вам је било најтеже, да ли сте веровали у план или сте само ишли корак по корак?

– Кад је тешко, обе ствари. Верујем у план – корак по корак.

ФОТО: Стефан Ђаковић

Шта је био Ваш унутрашњи компас када ништа споља није гарантовало исход?

– Унутрашњи компас јесте та нека вера у своје способности. Све то васпитање, одрастање у крајевима у којима сам био, све је то направило тај неки унутрашњи компас и то је самопоуздање које имам.

Данас, када имате глобалну платформу и локални фестивал, шта сматрате већим успехом – препознатљивост или могућност да отворите простор другима?

– Много је битније и много већи успех отворити простор другима, поготово што се културе тиче. Наравно, није лако ни постати препознатљив, али ни оставити неки легат. Мислим да је то стварно дужност. Све зависи од човека. Лично мислим да, ако си већ у могућности да направиш нешто, треба то и да урадиш. Ето, то ја сматрам успехом.

Да ли је човеку потребно да обиђе свет да би разумео реку поред које је одрастао?

– Не знам, ја још обилазим свет. Знам да сам негде прочитао да је Јунг путовао цео живот да би напокон направио кућицу поред језера у Швајцарској, где је одрастао, и ту нашао свој мир. Ја сам још увек на том путовању.

Шта бисте данас посаветовали младом човеку из малог града у Србији који сања велику сцену, али нема јасну мапу пута?

– Да никад не престане да сања, јер ако нема снове онда нема ни амбиције. Тако да… Немојте престати да сањате.

И на крају – да ли је Ваш пут сада затворен круг или тек једна станица у сценарију који се још пише?

– Наравно да је још једна страница у сценарију који се пише. Затворен круг ће бити једног дана кад ме не буде било више. За мене је и даље – work in progress.