Спортистима су статус и третман одавно одређени одредницама робе – вредност и употребна вредност. Стварају се да би се потрошили

Превртљива спортска судбина показала је безброј пута своју дволичност поигравајући се одлучношћу светских звезда, спремних да у сталним искушавањима својих граница, на крилима његовог величанства новца (и медија), стигну на корак до самоуништења.

Звуци вриске и гримасе услед болова, који се проламају из спортских еленфаната, никако да стигну до фазе отрежњења и упитаности јавности: „Убија ли овакав професионални спорт?“

Ово питање се избегава или своди само на реторику, чак и кад се суочавамо с „директним преносима смрти“. С јауцима и крицима који се, због очевидности страшних сцена, претварају у свеопшти мук.

Нема сумње, неосетљивост човека неолибералног концепта живљења достигла је, у спортском смислу, тачку кључања. Нема више ни тајанственог прикривања жеље да све добије појачану адреналинску дозу и највећи степен драматургије.

Спортистима су статус и третман одавно одређени одредницама робе – вредност и употребна вредност – стварају се да би се потрошили. И гурају се неумољиво низ литице дехуманизације и предозираности спектаклима, у којима има најмање игре, а највише трчања за екстрапрофитом.

Таква спортска идеологија плебисцитарно је прихваћена у чврсто направљеној спрези између пословних политика мултинационалних корпорација и неприкосновености медија.

Од хазарда до хорора

Недавни, мучни и умало трагични догађај освежио је наша сећања у спортским играма „на живот и смрт“.

Америчка и светска икона скијашких спортова, Линдзи Вон, сјурила се низ падине Кортине ди Ампецо с намером да се златном медаљом опрости од спорта који јој је уништио здравље.

Стартовала је с тешком повредом укрштених лигамената. Учинила је то својом вољом? Тешко је поверовати у толику неразумност и ирационалност велике шампионке.

Била је пред избором да себи појача банковни рачун за 200.000 долара? Зар да на крају каријере постане „мала веверица“ која прикупља залихе за тешке старачке дане? Неће бити да је то у питању. А обавезе према спонзорским и рекламним уговорима? Није искључено да су се по сваку цену држали уговора и да су је они гурнули низ стрмину Кортине.

„Имаћу болове до краја живота. Моје колено је заувек оштећено. Немам хрскавицу ни менискус, већ плочице и шрафове“ – Линдзи Вон

Слике су биле језиве. Ужасни пад после само неколико капија. Глас очајне шампионке одбијао се од планинских венаца у језивој тишини. Злокобни звук хеликоптера и носила на којима је евакуисана скијашица појачавао је до максимума драматичност сцене.

Касније су се лекари, после шест обављених операција, борили да вечито насмејаној и претерано самоувереној шампионки спасу ногу. Цела прича постала је несхватљива и неразумљива чак и животним каскадерима. Све је добило атрибуте људског и спортског хорора. Американка је хазардирала – желела је тријумфом да се опрости од Олимпијских игара. Ставила је своју повређену ногу као залог за такав наум.

Из тог златног кавеза бизниса не излази се лако. Линдзи се дуги низ година башкарила у њему. Иако је можда помислила да изађе из магичног троугла – спорт, бизнис и ТВ – њихова правила игре нису имала милости ни према њеном очито нарушеном здрављу.

Касније се сетила и појачала једну изјаву, док је ноге држала у висини страница кревета, изубијана, ошамућена и очајна.

„Имаћу болове до краја живота. Моје колено је заувек оштећено. Немам хрскавицу ни менискус, већ плочице и шрафове.“

Доктор који је оперисао рекао је да је „њено колено изгледало као колено шездесетогодишњакиње“. Тако је четрдесетједногодишња девојка себе осудила да се до краја живота мучи с оним што се не купује.

Тако је говорио Орвел

Линдзи је овде послужила само као персонификација модерног спорта. Ствар је отишла предалеко.

„Врхунски спорт нема никакве везе с поштеном игром. Он је уско повезан с мржњом, завишћу, хвалисањем, непоштовањем правила и садистичким уживањем у насиљу. Другим речима, то је рат без пуцања.“

Аутор овог исечка из новинарског текста објављеног у лондонском Трибјуну 1945. јесте Џорџ Орвел.

Ако је из пишчеве перспективе тада изгледало овако драматично, шта би тек рекао за данашње стање у спорту, који дели све закономерности неолибералног капитализма. Мада, из овдашњег ракурса посматрано, више подсећа на робовласничко време.

Спортисти су, зарад новца и славе, пристали да буду љуштуре које „хоботничари“ бацају крвавим рибама из ложа како би згртали нове милионе. Спорт је тако досегао статус згрталице највишег ранга.

Тело – машина

Француски социолог Жан Мари Бром с Монпељенског универзитета констатује да је данас трајање спортиста веома скраћено. Људи умиру. Умиру због допинговања, због „предозираности играма“. До крајњих граница учинка гура се тело – машина.

Присталице нормалног спорта претворене су у нудисте, гурнуте у увале сопствених заблуда, дечјих маштарија и свеопште наивности, да заправо уживају у остварењима људи другачијих и готово митски доживљаваних. Али те спортске процесије, лажне и покварене, симболизују безочност потрошње људског материјала, робе с рафова на којима је исписана „стална акција“ или перманентно отворени конкурс за добровољно приношење жртава на олтар спортских превара и манипулације. Да ли је Линдзи Вон прошла на конкурсу да се преда свету од темена до последњег веза на својим скијама?

Одавно је потврђено да „љубави нема без бола“, што на сопственој кожи свакодневно осећају спортски актери бичевани без милости. Јер у професионалном спорту сви теже да се попну на врх Хималаја успеха. Већина се скотрља низ оштре литице и заврши у подножју својих снова и маштарија. Ови други, који се попут Линдзи Вон, попну на пиједестал спортске моћи и памћења, до краја живота плаћају затезне камате телу које су тако штедро урнисали на путу ка стицању новца, славе и препознатљивости.

Они најбоље знају како је бити горе на врху, а каква их пустош чека кад се суоче са чињеницом да тело и ум не осећају као да су њихов нераскидиви део. Иза тих спортских кулиса и ложа крије се велика тама из које ретки велики шампиони пронађу правовремени излаз на животно сунце.

Убија ли професионални спорт?