Од славне школе до тржишне распродаје на путу поплочаном резултатским опијумом и видљивим последицама, кошаркашка игра плеше на танкој жици суноврата
Да бисмо разумели садашњи тренд српске кошарке, некада слављене као најбољи југословенски спортски производ, морамо њену судбину посматрати у ширем контексту немилосрдне поделе света на богате и сиромашне. Ствари су у основи кристално јасне – ко има више новца у кесама, ближи је постизању циљева у систему у коме је једино мерило број новчаница.
Тај принцип је дуги низ година професионални спорт профилисао у суровом, готово индустријском смислу, у коме је тежња ка стицању екстрапрофита постала главни покретач. Ништа необично у времену опште дехуманизације и материјализације. Али погледајмо шта се дешава у нашем дворишту.
Кошарка као ринфузна роба
Данас се све одвија по логици слободног тржишта, протока робе и капитала. Србија није изузетак. Кошаркашка „роба“ лако се скида с рафова између две сезоне. У нашим условима она је већ стигла до етикете ринфузне робе. Купује се готово без престанка на вечито отвореном прекоокеанском кошаркашком кванташу.
Статистички подаци пре ангажовања истрошених и надуваних „суперзвезда“ прате се помно. Истина, параметре на скали вредности често не умеју да протумаче ни најбољи експерти за процену учинка људских ресурса. Све делује збуњујуће и нелогично. Зар се и по томе нисмо уклопили у свеопшти мозаик светске разлуђености?
Што је мањи учинак, то се скупље наплаћује кошаркашка репутација остављена на паркетима широм Америке. Било па прошло. Магла се, уосталом, најбоље продаје ирационалнима и лакомисленима, којима је императив победе и доминације постао једини начин разумевања спорта.Именовани играч, кога су овдашњи менаџери и креатори клупских политика представили као „капиталца“, испостави се, има просек од свега 3,2 поена по мечу. Од земље се, уз вишак килограма, одвоји два или три пута у току игре.
Асистенције се могу пребројати на једној руци. Већи део сезоне проводи повређен, обилазећи бање или ноћне клубове, са штакама уредно сложеним поред стола.
И то је довољан статистички конто за један милион или два милиона по сезони.
Уз комплетан репертоар фризерских увојака, имиџа и гестикулације којом се опсењује простота. Наравно, част изузецима. Да не звучимо као заговорници затвореног тржишта или спортске самоизолације, далеко од тога.
Кад смо били катедра
У наше спортско сећање урезане су другачије слике, праћене победничким и стваралачким фанфарама. Из свих српских градова, као бујице великих река и притока, пристизали су кошаркаши и тренери у епицентар колосалних остварења. Победнички трон носио се од такмичења до такмичења као лагани нови привезак у торбама препуним трофеја.
Имали смо покретну кошаркашку лабораторију, стручне катедре и визије које су дуго биле недостижне ривалима са свих континената.
У књизи Осмех на седам језика, аутора овог текста, посвећеној Бори Станковићу, човеку који је четири деценије био једна од водећих фигура светске кошарке у ФИБА, прецизно је описан начин на који је створен култ југословенске кошаркашке школе. Станковић је наглашавао особине које се у нашим причама о нацији често заборављају – дисциплину и одговорност.
Тим је грађен према процени шта ко може најбоље да уради и на ком месту. Стручна политика, визија и будућност развоја спорта поверени су гуруу, професору Александру Николићу. Стратегија се спроводила безусловно, без импровизације и алибија. Свако је носио свој део одговорности. Зато су као печурке после кише ницали Кићановићи, Славнићи, Далипагићи… Жеравице, Пешићи, Ивковићи, Маљковићи, Вујошевићи… И резултати су стизали као природна последица, као плод рада и промишљене политике.
Имали смо покретну кошаркашку лабораторију, стручне катедре и визије које су дуго биле недостижне ривалима
Странци у ноћи
У епохи нових односа, на крилима новчане експанзије, повратак на тај репертоар вредности многима звучи старомодно. Али извор из којег је потекла српска кошарка данас нам говори о парадоксима који постају све очигледнији.
У тишини очаја губе се гласови оних који упозоравају на то да је увозна политика српских клубова превршила сваку меру. То је мач који прети да наше кошаркашке мрежице претвори у фронцле.
Док медији и јавност пребројавају седмоцифрене уговоре увезених играча, често већ видљиво истрошених, на терену се све своди на стару фразу: „странци у ноћи“. Оно што смо генерацијама баштинили као традиционалну вредност, аутентичност, маштовитост и стил, гурнуто је на периферију. Питање тражи одговор: Где су наша деца? Где су наше дугајлије? Како су нестали играчи с телом и мозгом, људи од вица у игри, прецизности и маштовитости? Ко ради с њима? Ко их обликује? Које узоре следе?
Копирали су нас, а ми смо заборавили себе
Подсећање није сувишно. Крајем педесетих и шездесетих година „Партизанову фудбалску школу“ установио је Илијеш Шпиц, а наставио Флоријан Матекало. Из те академије израсле су десетине „Партизанових беба“ познатих широм света. Када је та стваралачка трака прекинута, други су је препознали. Чувени тренери Ајакса, Штефан Ковач и касније Ринус Михелс, практично су копирали Партизанов концепт, градећи у Амстердаму, попут ружа, генерације светских асова. У кошарци су ту улогу имали професор Александар Николић и његова доктрина без премца.
Између новца и памћења
Чак и у времену глобализације спорта то не значи да се морамо одрећи сопствене препознатљивости. Нико разуман није против ангажовања странаца. Али нисмо ни за одбацивање себе од себе. Ни најватренији навијачи не могу да сакрију неверицу кад је читав играчки погон сведен на два или три домаћа играча.
То није стратегија. То је лутање. Игра која захтева систем, стрпљење и стваралаштво не може се градити на случајности. То је добро знао и легендарни тренер Партизана прерано преминули Душко Вујошевић. С неколико посвећених странаца и домаћом децом стигао је међу четири најбоља тима Европе.
Питање је, дакле, једноставно. Да ли желимо кошарку која се купује на пијаци или кошарку која се ствара? Јер ако се један народ одрекне сопствене школе, знања и овдашњих играча, онда није изгубио само спорт.
Изгубио је памћење. А народ без памћења, у спорту као и у животу, увек заврши као купац сопствене прошлости.
