За политичке странке не постоје драгоценији тренуци од оних у којима стижу резулати избора, зато уствари странке заиста постоје, уз све друге улоге које имају у сваком друштву.

Локални избори одржани 29.03. у Србији имали су политичку понуду за људе у градовима и општинама која је обухватала цео спектар, од непартијског удруживања, преко група грађана до класично организованих политичких странака.

Шта су исходи?

Владајућа коалиција понудила је политички пакет „једни за све“, а разуђени део политичке сцене понудио је „’ајд да видимо шта ће се десити“ и сви су мање више допрли до оних на чије гласове су рачунали. Политичке странке скоро до свих својих, разуђени део политичког спектра до неких својих гласова. Избори су били регуларни, томе су доказ записници уз поновљене сцене политичког фолклора са вербалним или физичким насиљем и интервенцијама полиције ван бирачких места. Рекло би се – све рутински и ништа посебно необично за друштво које већ прилично дуго времена гради демократију уз тврдоглави презир према дијалогу као основном алату демократије.

VERUM FACTUM или „Истина је оно што истином учинимо, створимо“ је филозофски принцип, а људи к’о људи, малко су га прилагодили тако да оно што је створено има интерпретације, па онда супротстављају једни другима те интерпретације о једној те истој чињеници која се тиме што је створена квалификована да се означи принципом и да буде истина.

Наше друштво је „проширило“ то прилагођавање тако што сви актери презиру директно сучељавање интерпретација, него их саопштавају тако да бивају оспорене или прихваћене само сличним таквим саопштавањем других који имају другачију интерпретацију једног те истог.

Остане ли се без дијалога највероватнији исход неће бити интерпретација већ гадан „угриз реалности“свима.

Та саопштења онда чине колаж сачињен од следећих интерпретација „владајућа коалиција победила“ и у пару с тим „владајућа коалиција значајно губи подршку“, па даље „записници потписани, избори регуларни“ и у пару с тим „записници потписани, али избори нерегуларни (никад гори…)“ па још даље „они су нападали нас“ и у пару с тим „они су нападали нас“ што само изгледа као иста интерпретација, али се у првој и другој потпуно разликују „они“ и „нас“. Листа поређења интерпретација једне исте чињенице је јако дуга, та воља да се интерпретира и саопштава делује неуништиво, а лако ју је окрунити – дијалогом, без саопштавања, али такав дијалог нико неће, а чињенице не маре за било чије интерпретације, оне су на њих неосетљиве и то их чини (или би их чинило) садржајем непостојећег дијалога, а о томе колико је ко на локалним изборима гласова добио, којим и каквим механизмима и како је (или није) поштована изборна процедура. Наш друштвени „verum factum“ ће и дијалог и чињенице пренебрегнути и тиме један филозофски принцип својим интерпретацијама претворити у религијски „истина је моја, истину ја говорим“.

Зашто је то позиција са неминовно лошим исходом?

Зато што следи формирање локалних власти и стварање реалности по унапред задатим циљевима:

Да владајућа коалиција буде боља него икада раније, што ће бити веома тежак и захтеван задатак који ће истовремено и апсорбовати разне ресурсе странака и провоцирати разне реформе странака.

Да разуђени део политичког спектра буде суочен са реакцијама великих очекивања својих гласача, лакоћом разочарења људи који су први пут гласали за њих и који за све њихове поступке имају огромне лупе и двоструке наочари којима ће пажљиво пратити каква се истина ствара.

Остане ли се без дијалога највероватнији исход неће бити интерпретација већ гадан „угриз реалности“свима.

Локални избори су сјајна прилика да почне дијалог о – интерпретацијама. Не би је требало пропустити, никако.

„Истина је оно што истином учинимо, створимо“ је филозофски принцип који је формулисао италијански мислилац Ђамбатиста Вико (Giambattista Vico), а који тврди да је истина (verum) исто што и створено (factum). Вико сматра да људи могу истински разумети само оно што су сами створили или конструисали, првенствено историју и друштво.