Србија и Венецијанска комисија – „више од игре“

Читалац који је у интелектуално богатом садржају „Компаса“, из неких разлога, одабрао да путује с нама „лавиринтима“ ове институције, до сада је сигурно научио да мишљења овог тела правно не обавезују, али да имају специфичну тежину

Сазнао је и да њихов главни део јесте онај закључни, који садржи кључне и остале препоруке. Препоруке могу бити јасне и конкретне (на пример, „ову одредбу треба уклонити из закона“) или двосмислене и апстрактне („ове одредбе треба поново размотрити како би биле компатибилне са европским стандардима“).

Без сумње, континуитет у професионалној сарадњи са Комисијом омогућава држави да боље разуме шта јој Комисија говори и како да спроведе препоруке, не одустајући при том од стратешких циљева националног државно-правног поретка. Спортским речником казано, држава игра „евролигу“, али чува најбоље домаће играче и не замењује их све прескупим странцима, којима је потпуно непознат менталитет тима.

Теже је, ипак, држави која није ни ушла у „евролигу“, већ јој се број квалификационих кругова из године у годину повећава, а скраћује време за припреме. Временски оквир не иде у прилог квалитету мишљења. Секретаријат се, међутим, навикао да ради у временском теснацу. Заузимање ставова који немају карактер коначних препорука, с једне стране, омогућава да Комисија накнадно, у динамичној комуникацији са државом, ревидира раније ставове. С друге стране, такве препоруке могу бити „сигнали“ да држава реагује на време исправљањем неких од предложених или усвојених решења. Можемо навести и наш најновији случај. Србија, тачније председница Народне скупштине, је тражила ургентно мишљење о сету измена правосудних закона 10. фебруара ове године пошто су они већ били усвојени крајем јануара. Ургентно мишљење издато је крајем априла, а Србија је реаговала на то током маја и припремила нацрт нових измена правосудних закона. Управо се ишчекује ново, накнадно мишљење, док ће у скупштинску процедуру ући нацрти закона по хитном поступку и пре него што Комисија усвоји коначно мишљење на јунској пленарној седници.

Ново мишљење Венецијанске комисије ће, без сумње, бити позитивно. Да ли ће то бити политички довољно за Србију у овом моменту, одговор неће дати Венецијанска, него Европска комисија

Каква је то политичко-правна игра и чему она уопште служи? Без сумње, венецијански лавиринти крију тајне и за њихове најбоље познаваоце. Некад се у њима могу изгубити учесници у процесу, некад поједини њени чланови или известиоци, а некад и сама Комисија, што она свакако никад неће признати. Грешке може или мора да призна само држава, али мудро, без залетања у оба правца – и у одбрани и у нападу. Стога инсистирање на ранијој аргументацији коју је држава понудила и која није „прошла“ код Комисије, не само да неће проћи ни следећи пут, него врло лако може отворити нова питања која се на почетку нису ни постављала. Како истиче добар познавалац рада Комисије и њен бивши члан Пол Крејг, „мишљења нису, нити теже да буду докторске дисертације“. Очекивати савршену научну и стручну експликацију засновану на педантно утврђеном чињеничном стању, не само да би било наивно од стране државе него би било бесмислено и контрапродуктивно. Спортским речником казано, ако после убедљивог заостатка у првом полувремену, у другом делу нешто тактички не промени, држава нема чему да се нада.

ФОТО: Уступљена фотографија

За Комисију, ипак, није неважно како држава реагује, јер добра сарадња јача и њен ауторитет. На тај начин се показује пред другим међународним телима не само да се њен рад поштује, већ и да се њени предложени модели усвајају. За државу, мишљење Комисије и његова примена у пракси (follow-up) су посебно значајни ако је она кандидат на евопском путу, јер утицај Комисије на надлежна тела ЕУ није занемарљив. Управо се то може илустровати и у нашем случају. Србији је у овом тренутку, због обновљеног ЕУ замаха, неопходно „бело“ мишљење Комисије, без иједне озбиљније замерке. Ново мишљење Венецијанске комисије ће, без сумње, бити позитивно. Да ли ће то бити политички довољно за Србију у овом моменту, одговор неће дати Венецијанска, него Европска комисија. Имајући у виду њену чвршћу везаност за ЕУ од изласка САД, ни Венецијанској комисији није свеједно како ће се у институцијама ЕУ гледати на њена мишљења. Ако узмемо у обзир и „неспокој“ који подуже влада у ЕУ, онда је то један спој „венецијанских лавирината“ и „бриселских ходника“, у којем је за државу важно не само да се у њима не изгуби, него превасходно да у њима не изгуби себе. Да се то не би десило, није довољан само чувени „холистички приступ“ Венецијанске комисије него и мало српске, здраве памети и домишљатости. И надасве, одсуство лицемерја, себичних политичких и личних интереса. Оријентири су професионализам и патриотизам и свакако тимски рад. Колико играча је укључено у ову игру и када се она завршава? Играча је више. Не могу се лако ни пребројати, јер нису сви видљиви, али су, по правилу, утицајни. Све је то „више од игре“.

После пет текстова у којима смо покушали да читаоцима представимо нека правила ове политичко-правне игре, која се само мањим делом одвија у Венецији, остаје још један, онај који ће можда изађи дан пред пленарну седницу Комисије 12. јуна када ће бити усвојено њено коначно мишљење о најновијем сету измена правосудних закона. Ако одлучимо да тај текст изађе, биће написан у првом лицу једнине. Ако не, сачекаће неки други, повољнији тренутак. Јер, игра се наставља. А у игри остаје само онај који није открио све своје адуте пре „великог финала“. У том финалу мора бити Србија и мора победити Србија. То је једино важно.