Иако још не знамо постоји ли живот ван Земље, све је више доказа да услови за његов настанак нису ограничени само на нашу планету. Једно од места које посебно привлачи пажњу научника налази се у нашем Сунчевом систему. Енцелад, један од Сатурнових сателита, испод дебеле ледене коре крије огроман океан слане воде, у чијим дубинама постоје извори енергије и хемијска једињења неопходна за процесе који би могли да подрже живот. Управо због тога овај ледени свет већ дуго важи за једно од најзанимљивијих места у потрази за животом ван Земље, а две недавно објављене студије пружиле су нове разлоге за претпоставку да би живот тамо заиста могао да постоји, пише Наутилус.
Прва студија бави се питањем како би такав живот уопште могао да буде откривен, под условом да на Енцеладу постоји. Још 2005. године, Насина свемирска летелица „Касини“ извела је неколико блиских пролаза поред овог Сатурновог сателита и том приликом прикупила честице леда које његови гејзири избацују у свемир. Управо та ситна зрна леда, која чине један од најслабије видљивих Сатурнових прстенова, могла би да буду кључна у потрази за траговима живота.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
На основу дуготрајних лабораторијских експеримената и теоријских модела, научници су реконструисали шта се највероватније дешава са водом из Енцеладовог подземног океана док се кроз пукотине у леденој кори избацује у свемир. Тај процес почиње дубоко испод површине Сатурновог сателита, на дну његовог океана. Тамо се из хидротермалних извора ослобађају мехурићи испуњени гасом, који се затим подижу кроз воду и пуцају када стигну до површине океана. При томе настају ситне капљице воде које кроз пукотине у леденој кори доспевају све до свемира.
До сада се сматрало да се те капљице готово тренутно замрзавају. Нова анализа, међутим, показује да замрзавање траје дуже, што раствореним материјама даје времена да се постепено раздвоје. Реч је пре свега о солима, али би на исти начин у капљицама могли да остану и трагови микроскопског живота.
На путу кроз пукотине у леденој кори капљице могу да ударају у њихове зидове и распадају се на све ситније делове. Пошто су се растворене материје претходно раздвојиле, оне се не налазе равномерно у свим тим честицама. Тако у свемир доспевају различите ледене честице, од којих неке могу бити богате солима, док би друге могле да садрже трагове микроскопског живота.
То би могло знатно да олакша потрагу за животом.
– Енцелад заправо обавља велики део посла у припреми узорака за анализу, за шта је у хемијским лабораторијама на Земљи обично потребно много труда. То су одличне вести за потрагу за животом – објаснио је Франк Постберг са Слободног универзитета у Берлину, један од аутора студије.
ФОТО: ABACA / Abaca Press / ProfimediaЖивот је издржао сурови тест
Друга студија бавила се питањем какав би живот на Енцеладу уопште могао да постоји. Група научника у лабораторији је реконструисала услове који владају на овом Сатурновом сателиту. Створили су окружење са мало кисеоника, изразито базном средином са pH вредношћу између 10 и 11 и високом концентрацијом карбоната.
У такве услове потом су унели врсту археја познату као Methanothermococcus okinawensis. Реч је о једноћелијским екстремофилима који на Земљи живе у хидротермалним изворима на дну океана. Енергију добијају тако што водоник и угљен-диоксид претварају у метан.
Показало се да ови микроорганизми могу успешно да живе и у условима какви владају на Енцеладу, иако је тамошња pH вредност знатно виша него у океанима на Земљи. Анализа активности њихових гена показала је и да су се прилагодили нижој концентрацији раствореног угљен-диоксида.
– То нас је заиста изненадило. Нисмо очекивали да ће овај експеримент бити толико успешан – рекао је Нозаир Каваџа са Слободног универзитета у Берлину.
Енцелад би, дакле, већ могао да крије неки једноставан облик живота, а његове трагове можда би било релативно лако открити у млазевима ледених честица које овај Сатурнов сателит избацује у свемир.
Ипак, на нове податке мораће још дуго да се чека. Један од најамбициознијих предлога за истраживање Енцелада јесте мисија Enceladus Orbilander, чија би летелица најпре из орбите анализирала материјал који овај Сатурнов сателит избацује у свемир, а потом се спустила на његову површину у потрази за траговима живота. Концепт мисије предвиђа могућност лансирања крајем тридесетих година, док би истраживање Енцелада почело тек почетком педесетих година овог века.
