Просечна глобална температура ће у наредној деценији највероватније привремено прећи границу од 1,5 степени изнад прединдустријског нивоа. То не значи да су климатски циљеви изгубили смисао, јер свака додатна десетина степена доноси веће ризике од топлотних таласа, суша, поплава и губитка екосистема.
Праг од 1,5 степени постао је једно од најважнијих мерила климатских промена након усвајања Париског споразума 2015. године. Државе су се тада обавезале да ће глобално загревање задржати знатно испод два степена и настојати да га ограниче на 1,5 степени у односу на период од 1850. до 1900. године.
Светска просечна температура је 2024. године први пут током целе календарске године била више од 1,5 степени изнад прединдустријског нивоа. То, међутим, није значило да је праг из Париског споразума већ формално пробијен, пошто се он не односи на једну изузетно топлу годину, већ на просек који се посматра током дужег периода.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
На температуру у појединачној години, поред климатских промена које изазива човек, утичу и природне осцилације попут Ел Ниња. Због тога се дугорочни ниво загревања утврђује на основу вишегодишњих, односно вишедеценијских просека, којима се ублажава утицај краткотрајних промена.
Извештај из 2025. године Програма Уједињених нација за животну средину показује да ће и такав дугорочни просек врло вероватно привремено премашити 1,5 степени у наредној деценији. Најважније питање више није само да ли ће до прекорачења доћи, већ колико ће оно бити велико и колико ће дуго трајати.
Шта значи привремени прелазак прага од 1,5 степени?
Привремено прекорачење, или такозвани „overshoot“, значи да ће просечна температура током одређеног периода бити виша од 1,5 степени, али да би касније могла поново да се спусти испод те границе. За то би било неопходно брзо смањење емисија гасова са ефектом стаклене баште, а затим и уклањање дела угљен-диоксида који се већ налази у атмосфери.
UNEP процењује да би, у сценарију снажног климатског деловања, загревање могло да достигне приближно 1,8 степени, а да се до краја века поново врати на око 1,5 степени. Такав повратак био би изузетно тежак и зависио би од технологија за уклањање угљен-диоксида које још нису примењене у потребном обиму.
ФОТО: Kompas/IlustracijaЗбог тога привремено прекорачење није безазлено. Током периода више температуре наставили би се губитак глечера, пораст нивоа мора, оштећење коралних гребена и промене у екосистемима. Неке од тих последица не би могле потпуно да се пониште чак ни ако би температура касније била снижена.
Ипак, прелазак прага није исто што и тренутни и неповратни климатски слом. Граница од 1,5 степени није литица после које свако деловање постаје бесмислено, већ ниво изнад којег се ризици постепено и све брже увећавају.
Свака десетина степена повећава климатске ризике
Разлика између 1,5 и 1,6 степени може да делује безначајно, али на нивоу целе планете представља огромну количину додатне топлоте у атмосфери и океанима. Она повећава вероватноћу и интензитет топлотних таласа, обилних падавина, суша и пожара.
Међувладин панел за климатске промене наглашава да свако додатно повећање температуре убрзано увећава опасности. Са загревањем од 1,5 степени, корални гребени могли би да се смање за 70 до 90 одсто, док би при два степена било изгубљено више од 99 одсто. Са сваком додатном десетином степена расте и број људи изложених екстремној врућини и несташици воде.
ФОТО: Piyaset/ShutterstockВише температуре не значе само топлија лета. Топлија атмосфера може да задржи већу количину водене паре, због чега обилне падавине и поплаве постају интензивније. Истовремено, у другим областима брже испаравање исушује земљиште и погоршава суше, угрожавајући пољопривреду и снабдевање храном.
За Србију и остатак југоисточне Европе то значи већи ризик од дуготрајних топлотних таласа, сушних периода, пожара и наглих поплава. Последице се могу осетити кроз здравље становништва, мање пољопривредне приносе, притисак на водне ресурсе и веће трошкове производње електричне енергије.
Зашто борба против климатских промена није завршена
Према UNEP-у, потпуно спровођење садашњих националних климатских планова водило би ка загревању од 2,3 до 2,5 степени до краја века, док би наставак постојећих политика могао да доведе до око 2,8 степени. Иако је то далеко од циља, пројекције су ипак ниже него 2015. године, када се свет кретао ка загревању од три до 3,5 степени.
То показује да климатска политика има мерљив ефекат. Према UNEP-овој процени, емисије би до 2035. године морале да буду смањене за око 55 одсто у односу на 2019. како би се свет ускладио са путањом од 1,5 степени. За ограничавање загревања на два степена било би потребно смањење од приближно 35 одсто.
ФОТО: wen hui wang/Panthermedia/ProfimediaЧак и ако праг од 1,5 степени буде привремено премашен, избор између 1,6, 1,8, два или три степена остаје пресудан. Свака избегнута десетина степена значи мање људских жртава, мању економску штету и веће шансе да се екосистеми прилагоде.
Зато пробијање границе од 1,5 степени није знак да треба одустати, већ упозорење да је преостало време све краће. Циљ сада мора бити да прекорачење буде што мање и што краће, уз бржи прелазак на обновљиве изворе енергије, смањење емисија метана и постепено напуштање фосилних горива.
