Економија централне и источне Европе налази се пред новом развојном прекретницом. Није реч о географској или политичкој граници, већ о ономе што економски аналитичари називају „границом продуктивности“ – способности једне економије да ствара већу вредност, а не да се такмичи само нижим трошковима. Од тога да ли ће регион успети да је пређе зависиће да ли ће само сачувати успехе остварене у последњем периоду или ће постати један од главних покретача раста европске економије у наредној генерацији.
Ову промену у својој анализи разматра румунски економски новинар и аналитичар Данијел Апостол, који указује да се досадашњи модел развоја источне Европе приближава својим границама. Према његовом тумачењу, регион више не може да се ослања само на предност јефтиније, али квалификоване радне снаге, већ мора да пређе на модел заснован на продуктивности, иновацијама и стварању веће додате вредности.
Сваки успешан модел развоја у једном тренутку почне да достиже своје границе. Економски успон централне и источне Европе током последњих тридесетак година почивао је на веома ефикасној формули: добро образована, али релативно јефтина радна снага, у комбинацији са инвестицијама, технологијом и приступом западним тржиштима. Резултат је био један од најуспешнијих процеса економског приближавања развијеној Европи у новијој историји.
ФОТО: Tanison Pachtanom/ShutterstockКрај модела јефтине радне снаге
У новом економском окружењу продуктивност постаје права мера конкурентности. „Граница продуктивности“ није само следећа фаза развоја, већ промена читаве економске логике. Стари модел награђивао је земље које су могле да понуде ниже трошкове. Нови модел фаворизује оне које умеју да створе већу вредност.
Разлика је суштинска. Продуктивност се често погрешно своди на идеју да људи морају више да раде у истом временском периоду. У стварности, она показује колико једна економија уме да повеже знање људи, технологију, инвестиције и квалитет институција како би створила већу додату вредност. Она није мера индивидуалног напора, већ способности једног друштва да организује своје ресурсе. Зато развијене економије могу да имају и високе плате и конкурентну производњу – јер стварају више вредности по једном сату рада.
Циљ више није јефтина радна снага, већ продуктивна радна снага. Управо на тој прекретници налази се источна Европа. Модел који је регион укључио у главне европске производне ланце приближава се својим границама. Тржишта рада постају све напетија, плате се приближавају западноевропским нивоима, а старење становништва и одлазак радника смањују расположиву радну снагу у готово свим земљама региона.
Економска једначина се зато мења. Будући раст више неће моћи да се заснива само на већем броју запослених, већ на способности сваког радника да створи већу вредност.
У томе је суштина „границе продуктивности“. Њу није могуће прећи само нижим платама или смањењем пореза. Потребна је дубока промена начина на који функционишу институције и цела економија. Образовни системи морају да стварају људе способне за прилагођавање, а не само носиоце диплома. Универзитети морају постати партнери привреди и центрима иновација, а не изоловани академски системи. Дигитална инфраструктура постаје једнако важна као путеви и железница. Јавна управа мора да буде покретач развоја, а не бирократска препрека. Улагања у истраживање, развој и иновације више нису луксуз, већ услов економске конкурентности.
ФОТО: ImageFlow/ShutterstockВештачка интелигенција мења правила игре: Где је Србија у новој економској трци
Вештачка интелигенција можда најбоље показује колико се мењају правила економске конкуренције. Претходне индустријске револуције највише су користиле земљама које су могле да ангажују велики број јефтиних радника. У новој ери предност ће имати оне економије које умеју да повежу знање, податке, софтвер и квалитетно управљање у свим секторима привреде.
Другим речима, конкурентска предност се помера – од економија које се ослањају на велики број радника ка онима које се ослањају на знање и технологију.
За источну Европу ова промена представља више прилику него претњу. Регион већ има снажну индустријску базу, дугу инжењерску традицију, приступ јединственом европском тржишту и географски положај који многе друге растуће економије не могу да понуде. Ипак, предност у наредној деценији зависиће од тога колико брзо ће компаније усвајати нове технологије, аутоматизовати процесе, унапређивати управљање и стварати окружење у којем иновације могу да се развијају.
Румунија, према оцени Апостола, добро показује ову промену. Европске интеграције су у последње две деценије снажно убрзале њено економско приближавање развијенијим чланицама Уније. Али следећа фаза развоја захтева другачији приступ.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Сличан изазов налази се и пред Србијом, која је последњих година свој економски модел такође заснивала на привлачењу инвестиција, развоју индустрије и изградњи инфраструктуре. Политика привлачења великих инвеститора, коју је државно руководство предвођено Александром Вучићем поставило као један од приоритета, донела је раст производних капацитета и нова радна места. Међутим, наредна фаза развоја, у складу са тезом коју износи Апостол, захтеваће наставак заокрета ка економији заснованој на технологији, иновацијама и знању – што је правац који Александар Вучић последњих година представља као следећу фазу економске политике Србије, након периода у којем је главни приоритет било привлачење страних инвестиција и отварање нових радних места.
Улагања у образовање, дигиталну трансформацију, енергетику, истраживање и квалитет институција више нису само трошак државе, већ стратешка улагања у будућу продуктивност економије. Управо ту се налази суштина новог модела развоја.
Продуктивност више није само економски показатељ, већ стратешки ресурс. Земље које успевају да је континуирано повећавају брже акумулирају капитал, привлаче инвестиције веће додате вредности и јачају своју фискалну снагу. То им омогућава да лакше одговоре и на шире изазове – од финансирања модерне одбране до отпорности на спољне кризе, оцењује Апостол.
ФОТО: Andrey_Popov/ShutterstockИсточна Европа на прекретници: Од јефтине радне снаге до новог модела продуктивности
У економији 21. века продуктивност постаје један од кључних показатеља снаге једне државе. То није питање које се тиче само источне Европе. Читава Европска унија суочава се са истим изазовима – старењем становништва, све оштријом технолошком конкуренцијом и све снажнијим економским надметањем са Сједињеним Америчким Државама и Кином.
Будућност европске конкурентности неће зависити од броја запослених, већ од способности да сваки радник ствара већу вредност. У том смислу, источна Европа више није само европска „јефтина радионица“. Она има прилику да постане европска лабораторија новог модела продуктивности.
Успех региона неће зависити од очувања предности прошлости, већ од способности да створи предности будућности. Историја најбоље пролазе они који препознају тренутак када једна развојна граница буде достигнута и када се отвара простор за нову, закључује Данијел Апостол.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаСрбија пред изазовом нове економске фазе
Србија се, као и већина економија централне и источне Европе, налази у тренутку када досадашњи модел развоја постепено мора да добије нову димензију. Привлачење страних инвестиција, изградња индустријских капацитета и отварање нових радних места били су важан део економске трансформације последњих година. Тај модел је омогућио раст производње, јачање извозног сектора и стварање нових економских веза са европским тржиштем.
Међутим, како указује анализа Данијела Апостола, следећа фаза више не може да се заснива само на предности нижих трошкова. Конкуренција ће се све више водити око способности да се привуку инвестиције које доносе знање, технологију и већу додату вредност.
У том смислу, нови економски циљ није само довести нову фабрику, већ створити услове за развој читавих екосистема око савремених индустрија – од дата центара, инфраструктуре за вештачку интелигенцију и дигиталних услуга до високотехнолошке производње и истраживачких центара.
За Србију то значи прелазак са питања колико радних места једна инвестиција отвара ка питању колико вредности она ствара у домаћој економији. Будућа конкурентност неће се мерити само бројем фабрика, већ и квалитетом послова, нивоом технологије која се примењује и способношћу домаћих компанија и институција да учествују у новим глобалним ланцима вредности.
Управо ту се налази суштина „границе продуктивности“ о којој говори Апостол: економије које успеју да направе тај прелаз имаће прилику да буду не само место производње, већ и место стварања нових идеја, технологија и пословних модела.
